Ali zašto nećeš da ti kupim auto?

Tajo, sledeće nedelje u ovo vreme tvoj rođendan, a ja ga proslavljam bez tebe, i to ne zato što sam (kao što smo navikli) na putu, već zato što si ti otišao. Zauvek. Pre šest meseci. A ja sam tu i ne ide mi se nigde, iako, možda i znaš – sad može da se uđe u Nemačku, ali nisam potrčala na aerodrom kao što sam ti rekla kad su te odvezli u bolnicu i kad smo se – nisam tad htela da priznam, ali znala sam – poslednji put videli i rastali uz „volim te i vidimo se na aerodromu“.

Tajo, srce mi je načisto slomljeno. I metaforički i odistinski. Sutra idem na ultrazvuk da vidimo koliko. Mama mi je rekla da pobelim isto kao ti kad mi pozli od pritiska, a jedan taksista, kog si hapsio zbog krađe, da imam tvoje oči – znači mi to tajo dok razmišljam da li sam morala baš toliko da budem na tebe, pa da dobijem tablete za srce do kraja života.

Tajo, znaš da uvek slavimo rođendane unapred. Takvi smo oboje, nestrpljivi, i onda moj parfem, knjiga i kesica mandarina uvek stignu nedelju dana ranije, kao i tvoja hrpa kariranih košulja i crveni prsluk. I onda slavimo dva puta, usput se naravno posvađamo tri puta toliko, odemo na ručak gledajući svako na svoju stranu, pa se čudesno pomirimo kad treba ja da štrpnem kolenicu od tebe a ti mlince od mene i posle „nemamo mesta“ za slatko iako smo dve nedelje pričali samo o kafanskim palačinkama i kako ćeš ti sa orasima a ja sa džemom od kajsije.

Tajo, tako ćemo i ovaj, iako tebe nema i nemam s kim ni da se propisno isvađam i pomirim i nema ko da me na kraju cmokne u čelo, što nikad nisam volela i uvek govorila „nemoj da me ljubiš kao da sam umrla“, a ja tebe nisam mogla ni da poljubim i to me tajo proganja, bukvalno mi se srce cepa kad pomislim da ne znam ni da li te je bolelo, ni da li si bio gladan, ni zašto nećeš da nekako sredimo da ti kupe Politiku da pročitaš, kad već ne možemo da dođemo. Kod Politike sam znala da je kraj – i znaš – kad su nam javili, bila sam sabrana, nisam tajo mogla da podnesem da se mučiš, mirno sam pozvala pogrebnu agenciju, a sad se raspadam, a evo upravo su stigle tablice za tvoj nesuđeni rođendanski poklon i Panta mi je pročitao broj, zamisli – saobraćajna je stigla do njega – tajo je l’ si umešao prste, i zamisli – tablice se završavaju na „BE“, pa mogu da se pretvaram da će od ćiriličnog BEPA ili od BERLIN, lepe tablice, tajo ako je ovo od tebe, zato što znaš da volim lepe i lako pamtljive brojeve, stvarno si šmeker, čak i sa one, meni neznane strane univerzuma.

Tajo, sečaš se kad sam navalila kao mutava da ti kupim novi auto, a ti sve nešto „bože zdravlja“, a ja „pa bolje da ti kupim kola nego spomenik“, malo sam znala da će ispasti ovo drugo, iako je trebalo već tad da znam da čim nećeš auto – u dubini duše si svirao kraj. Tajo, možda ne znaju, pa moram da napišem – ti si bio najbolji vozač u gradu, sanjao si Ferari, a vozio službenog stojadina, iako ti je po činu pripadao daleko bolji, sećam se kako si jednom dovezao neko čudo i odmah ga vratio jer si rekao da pored „keca“ mirno spavaš, sećaš se kako sam te iznenadila kad sam te pozvala sa staze „Formule 1“ u Monaku, ni ti ni ja nismo mogli da verujemo kako sam se obrela tu, bukvalno na sred staze, i nije mi bilo žao ni računa u romingu, ni što je neko mogao da me uhapsi, ni što sam zamalo propustila prevoz, tajo, opet bih se nekako provukla samo da te pozovem i kažem „čik pogodi gde sam?“

Tajo, ipak sam kupila auto i naučila da vozim još jedno sedam svetlosnih godina pa kao ti. Sve vreme si mi nedostajao, da se posvađamo da li polovni ili novi (ti bi rekao „uzmi neki da ga izdrndaš, da ti ne bude žao“), pa onda svađa broj dva kad sam ipak kupila novi („ćero, ti si odrasla osoba, to su tvoje pare, ti si ih zaradila, ti ih i potroši, neću ja da ga vozim nego ti“), pa onda pomirenje uz soljenje pameti kako ne znam ni kvačilo ni menjač, tajo, tajo – je l’ razumeš da nemam s kim da se podžapam kao čovek?

Tajo, uzela sam reno klio, nazvala sam ga „vrapče“ jer je mali i siv, nije još kod mene jer sam ga ostavila u salonu dok ne završim papire, ali čim uzmem – znaš i sam gde ću prvo da ga dovezem.

Tajo, na kraju je bio i spomenik i auto. To je valjda taj život. Idućeg petka, bio bi ti 71.

Kao po običaju, evo mog poklona ranije:

Tajo, volim te. Pa za koju godinu, idemo na električni. Što bi ti rekao, bože zdravlja.

I molim te jednu stvar. Kako god da si sredio da dobijem ove lepe tablice,  molim te vidi da sutra ultrazvuk prođe dobro. Ima ovde još jedna tvoja devojka a moja mama, koju neću da sekiram.

Ljubi te tvoja ćera.

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply