Zeka i zekoslava

Kad bih mogla da promenim samo jednu stvar u prošlosti, evo šta bih uradila – javila bih se mami sa Mašinijade u Budvi, gde sam otišla s faksom i kao puštena s lanca zaboravila da pozovem kući, a to je bilo pre ere mobilnih i moja kevica je preckrla dok neko od profesora nije javio da sam živa, zdrava i vrlo trezna kao i uvek.

Jednom sam ležala u bolnici, izašla kući i dohvatila da gledam „Pricess Diaries“ na HRT 1, evo kao da je juče bilo, valjda se čovek seća takvih detalja kad je zamalo ostao bez žive glave. I ne znam kako ni zašto i još uvek se sa jezom sećam te večeri, samo me je oblio znoj i pitanje – šta ću ja ako se njima dvoma (mami i tati) nešto desi? Mislim da sam tad prvi put shvatila koliko sam zapravo sama. Ja sam, kao što ste verovatno shvatili, jedinica bonus samotnjak i ne plašim se ni života ni smrti ni samoće. Jedino od čega ne mogu da živim je pomisao da ostanem bez njih dvoje. Na ruku mi ide što su me dobili relativno mladi i računam na sva ona istraživanja koja kažu kako se ljudski vek produžio i kako su šezdesete nove četrdesete i štajaznam. Na ruku mi ne ide što su pomalo kekeljavi a kao i svi roditelji neće da idu kod lekara, za razliku od mene koja jedva čekam da se nađem u nekoj ordinaciji, ma išla bih svakog dana na neki pregled, a nisam hipohondar. Onda se s vremena na vreme posvađamo jer sam umislila da nešto strašno strašno kriju od mene, iako oboje izgledaju (pu pu da ne ureknem) prilično dobro.

Vremenom sam naučila da ne razmišljam previše o budućnosti ili se trudim da ne razmišljam ili se pretvaram da ne razmišljam. Ne podmećem više ogledalo ljudima dok spavaju da vidim da li dišu.  Sve do pre par dana, kada sam pročitala novu knjigu Kristine Kovač „Drvo života“, u izdanju Lagune, sad ovako kad pročitate novu, ispade da je žena napisala sto knjiga, a zapravo je ovo njen prvi roman i ako se ja pitam, a valjda se pitam nešto na rođenom blogu, uspešno je prošao na testu „prvi se knjigići u vodu bacaju“.

Izdavač je Laguna, cena 899 dinara

Izdavač je Laguna, cena 899 dinara

Da ne pomislite da je knjiga potresna i tužna, baš naprotiv, vrlo je vedra, romantična i „teče glatko“, već glavna junakinja na početku ostaje bez majke i taj mučni rastanak kao da je pisan direktno iz vene, toliko iskreno i bez ženiranja da je, bar u mom slučaju, bacio u zasenak glavni tok radnje. Toliko da sam ponovo počela da otvaram imaginarni zdravstveni karton moje male porodice i spremam se da im ovih dana opet žvanćkam o trigliceridima, visokom pritisku, diskus hernijama i kamenju u bubrezima.

Možemo sad da diskutujemo da li je knjiga autobiografska ili ne. Kristina Kovač je poznata ličnost i ako pratite štampu, primetićete da se radnja neverovatno poklapa sa njenim javnim životom, što je skroz legitimno i još legitimnije je da autorka tvrdi da su sve sličnosti sa stvarnim ličnostima slučajne – to sam i ja napisala u svom prvenčetu, a ono ostavila prava imena, samo što matične brojeve nisam pisala i ako čitate blog znate već šta se desilo. Pošto sam zapatila panični strah od „istina na sunce“ romana divim se Kristini što se usudila, u toj hrabrosti ima i malo ludosti i nadam se da neće proći kao i ja ili da je makar spremna da ostane bez par prijatelja i sad možete da kažete „ali to onda nisu pravi prijatelji“ i nećete biti u pravu, ustvari, napišite knjigu ili blog o stvarnim ljudima i živi bili pa videli.

Nedavno sam gledala „5 to 7“, prosečan i sladak film i takav bi i ostao da nema kraja koji je izuzetan i ako ne pustite suzu onda ste stvarno srca kamenoga, a nije ni patetičan ni tužan, već morate da pogledate i da se zarozate.  U svojoj završnoj reči, glavni junak (pisac) kaže (ostaviću u originalu da ne skrnavim mojim prevodom):

„I will promise you this. Your favorite story, whatever it might be was written for one reader.“

Tako ćete nekako da se osećate kad završite „Drvo života“. Svideće vam se, i to onoliko i ima da je progutate za najviše dva dana, ali… možda sam samo ja u pitanju, možda nisam u pravu, imala sam osećaj kao da voajerišem u nečijoj kući, preturam po policama u kupatilu, špijuniram šta ima u frižideru i radim sve ono što volimo da radimo kad odemo u goste a nikad ne bismo priznali. Takav neki osećaj. Malo grešno zadovoljstvo.

Naravno da neću da vam prepričavam o čemu se radi, to smo već aspolvirali na Knjigofiliji. Imala bih par primedbi, ali na nivou „rđavom kurcu i dlake smetaju“, a prva i najveća je naslov, za koji sam pročitala da je trebalo da glasi „Pod učtivom lipom“, pa je promenjen u dogovoru sa izdavačem – e meni se baš ovaj prvi hiljadu puta više sviđa i mogu da razumem da je urednik razmišljao o prodaji, ali nije imao razloga za strah – sigurna sam da bi se „učtiva lipa“ prodala jednako dobro kao i „drvo života“, koje mi zvuči kao naslov bilo koje ljubavne knjige, dok „učtiva“ ima „to nešto“, ali hajde, to sam samo ja i moje mišljenje. Zatim – epilog – kao da je pao s neke druge planete, i malo su mi krvarile oči kada se promeni prelom u nekim prepiskama – dakle ide prvo normalno, jedan stubac, pa onda iz nekog razloga pređe u dva. Moram da priznam da nisam najpomnije pročitala sve prepiske, negde na početku je glavni junak završio poruku sa „zagrl zagrl ljub ljub“ ili nečim sličnim a meni je to suviše heloukitasto za jednog muškarca, pa sam tu i tamo preskakala.

Na kraju – da se vratimo na početak, to jest na naslov ove priče. Pre sto godina, na teveu su bili u gostima kod Ivane Zarić i ona je pokazala svoju kućnu ljubimicu – zečicu Milicu od brat bratu 20 kila, mama i ja smo gledale i pošto smo obe sklone ubuckavanju, počele smo da zovemo jedna drugu „zeko“, onda sam je ja prekrstila u „zekoslava“ i tako se interno nazivamo i dan danas. I neka je „Drvo života“ sto puta o ljubavi Katarine i Damjana, ja ću se, kad god je pogledam, uvek i zauvek, setiti koliko volim i obožavam moju mamu zekoslavu.

Ovaj tekst sam počela da pišem pre desetak dana i nisam mogla da pretpostavim da će se u međuvremenu desiti neke lepe i tužne stvari. U epizodi lepo – upisala sam doktorske studije, kad već toliko patim što nisam studirala medicinu, konačno ću moći da se predstavljam kao doktorka. Ne mogu da vam objasnim koliko sam srećna i uzbuđena, osećam da je ovo velika stvar u mom životu i iako nisam iz priče intuicija bla bla mislim da ovo nije samo novo poglavlje, već poptuno novi žanr u mom životu, ali pu pu da ne ureknem, nisam ni krenula na časove a već vidim sebe kako primam Nobelovu nagradu. U epizodi tužno – napustio nas je jedan veliki gospodin, tata moje kumice Nine i najbolje drugarice Lane. Drage moje devojke, znam da vam sad sigurno nije ni do čega a kamoli do mog bloga. Ali ako slučajno i kad god pročitate – vi ste moja druga porodica i volim vas jednako kao prvog dana kad smo se upoznale u zavodu za zapošljavanje. I drž’te se. Mića je bio srećan što ima takve ćerke kao što ste vas dve.

Ilustraciju sam „pozajmila“ od Hanne Kim (Hanna Kim’s mysterious adventures with Bunny)

You Might Also Like

1 Comment

  • Reply
    Aleksandra
    3. novembra 2015. at 19:34

    Eno na, koji mi bi da citam sad, danas, ovo :(

  • Leave a Reply