I vodiči su knjige

Obožavam da putujem sama. Imam par vrlo sebično – samoživih, a zatim i opravdanih razloga. Po prirodi sam samotnjak i ne volim mnogo da se družim. Naravno da imam prijatelje, nemojte da mislite da živim u crno okrečenoj sobi, međutim, imam ih taman za prste jedne ruke. Zbog posla i moje varljive nasmejane fasade imam milione poznanika, međutim, najveći deo vremena, ja sam više nego dovoljna samoj sebi. Ok, volim da imam neko živinče da mi pravi društvo, ali i moji ljubimci su „povukli“ na gazdaricu pa su tako malo na svoju „ruku“ (kljun, kandžu).

Plaše me ljudi koji se boje samoće. Nikad o samoći nisam razmišljala dalajlamanski, ne meditiram, ne mislim da čovek koji ne zna da bude sam ne može da bude dobro društvo ni drugima, nemam čudne hobije, ponekad sam usamljena, ponekad cmizdrim zbog toga, ali ne bih menjala svoju samoću ni za kakav čopor ljudi koji se vijaju po Savamali i kojima baterija na telefonu grca u samrtnom ropcu od silne količine poziva, poruka, fejsbuka, vajbera, mejlova i sličnog. Da li sam vam rekla da sam jedinica? Pa nama je dijagnoza postavljena još na ultrazvuku! Momo Kapor je to lepo sročio u svojoj „Uni“:

Vidite, ljudi mnogo greše kada jedince optužuju za razmaženost. Po meni, oni su mnogo manje razmaženi od ostalih. Osnovna stvar kod njih je – osećanje usamljenosti. Uvek nekoga molite da se igra malo sa vama, ili da spavate zajedno kada vas je strah, i uvek taj neko pristaje ili ne pristaje, hoće ili neće. Inače, uglavnom ste sami…

Tako i na putu. Nije da nisam dala šansu kolektivnim putovanjima. Od silnih “Mašinijada” na faksu (za iznenađene, iako sam o tome već pričala – da da, ja sam mašinski inženjer, bavim se reklamama i eto tako je ispalo, jednom ću vam pričati i zašto) preko zimovanja u “Rtnju”, letovanja, Rimova, Berlina, Budimpešti, Osloa, Damaskova… Da bih se jednom, a bilo je to, sada već davne 2006., otisnula na put sama samcijata. I provela najbolje na svetu. Ljude sam upoznavala samo ako sam želela, po stepenicama, basamacima, kafićima, vozovima, aerodromima, poštama, školama za učenje jezika, knjižarama, hitnim pomoćima i bolnicama, šalterima za izgubljen prtljag. Od tog kratkog i slatkog putešestvija, na put, maltene uvek idemo sami moj pasoš, dronjavi maslinasto zeleni kofer i ja.

Jedva sam odabrala slike

Jedva sam odabrala slike

Iako volim da putujem, toliko da se odistinski razbolim ako spojim duže od tri meseca u Beogradu, nisam baš neki avanturista, ili je možda poštenije da kažem, nisam više. Nekad sam znala da se zavlačim po kojekakvim vukojebinama, pa se zapatila tu i po koja frakturica, ujed pčele, trovanjce i slično… Sada se uglavnom šmucam po Berlinu, kojeg poznajem toliko dobro da se skoro nikad nisam obrukala kad me zaustave na ulici da pitaju za neku adresu. Često pomislim da bih mogla da budem turistički vodič, ili da napišem jedan, gde dolazimo do teme današnje priče, a pre toga da primetimo da sam oborila rekord u dužini uvoda.

Suvenir iz Palmire

Suvenir iz Palmire

U to ime, hajmo još malo u prošlost. Sećam se sastanka pre sto godina kod Verana Matića sa B92. Ustvari, ne sećam se sastanka. Sećam se jedino da je on u kancelariji imao policu sa najvećom kolekcijim turističkih vodiča koju sam videla u životu. Pa sam rešila da i ja moram da imam makar delić tako gotivne zbirke, međutim, nisam po običaju počela da kupujem vodiče kao mahnita, već sam se držala odluke da pazarim vodiče samo za mesta u koja idem. Zbog toga moja zbirkica zauzima tek jedan red na polici, jer, kao što rekoh, uživam u repriznim putovanjima, a malo je bezveze da svaki put kupim vodič npr za Rim, gde sam sigurno bila najmanje 11 puta.

Sad, kad je telefon postao maltene jedina stvar koja vam je potrebna na pustom ostrvu, mislili biste da su vodiči odumrli. Međuitim, a na moju najveću radost, uopšte nisu. Vaistinu na telefon možete da instalirate aplikacije koje rade i sa i bez interneta, vaistinu će vas Google mape odvesti preciznije nego da vas neko uhvati za ruku, ali pošto internet još uvek košta boga oca u roamingu, a sigurno nećete da provedete odmor tako što ćete da jurite mufte wi fi, e tu nastupa dobri stari bedeker.

Moj izbor

Uži izbor

Nakupovala sam se svakakvih, i evo par saveta kako da izaberete najbolji vodič:

  • Obratite pažnju na godinu izdanja. Zaista nije svejedno da li je vodič izašao 2001. ili 2014., jer je sva verovatnoća da se u međuvremenu mnogo toga promenilo, pa tako valuta više nije nemačka marka i slično.
  • Čak i ako uhvatite „dobru berbu“, moguće je da su izdavači promenili samo neke logističke informacije, a da su opisi grada, atrakcija, muzeja i restorana ostali isti. Zato kombinujte vodič sa nekom aplikacijom za telefon. Moja preporuka je Time Out, ali nećete pogrešiti ni sa TripAdvisorom.
  • Gledajte da vodič ne bude debeo i težak, jer ćete da okilavite vukući ga tamo – vamo.
  • Ne valja ni pretanak, jer ste onda zakinuti za poglavlja tipa „off the beaten path“ i slično
  • Dobro je kad ima mapu, i još bolje kad je ta mapa na koricama. A najbolje kad je tu negde ćušnuta i mapa metroa ili gradskog prevoza.
  • Ako vam jezik nije problem, to jest ne ganjate vodič na srpskom, sačekajte da otputujete jer su na vašoj destinaciji vodiči izgledno jeftiniji nego kod nas.

Konačno, evo i moje liste omiljenih vodiča, bez nekog posebnog reda:

  • DK vodiči imaju divne slike i sigurno su najpopularniji. Često ih viđam i u domaćim knjižarama. Njihovo „podizdanje“ Top 10 je super rešenje ako vas mrzi da vucarate nekog debeljka po tašni.
  • Lonely planet imaju grozne slike ali daleko više „mesa“ nego DK. Dakle, ako želite da saznate više, a ne raspaljuju vas lepe korice i masne stranice, ovo je vodič za vas. Ja recimo vodiče čitam pre nego što odem i kad se vratim, DK je idealan za pre, a Lonely Planet za posle, jer ćete saznati mnogo detalja koji su vam u brzini možda promakli.
  • Konačno najgenijalniji vodič na svetu, na žalost, ne toliko „rasrpostranjen“ kao prva dva – Spiral Guide. Ovo je jedna fenomenalna knjižica, koju možete da muštrate kako god hoćete, jer je ukoričena metalnom spiralom, onda ima fantastično opisane pešačke ture, mape, lako se otvara, nije mnogo luksuzna pa vam nije žao ako joj se nešto desi. Mene je ova knjižica spasila par puta u Veneciji, gde, koliko god puta da odem, uvek nadjem način da se izgubim.
Spiral Guide - najbolji vodič ikad

Spiral Guide – najbolji vodič ikad

Ako smem da dodam jedan univerzalan recept kako da se nikad ne izgubite u Veneciji, a verujte mi, izgubićete se očas posla, dakle, sve što treba da radite je da pratite četiri putokaza koji se nalaze na ama baš svakoj zgradi, znači, dobro pogledajte i ugledaćete: Per Ferrovia (ka železničkoj stanici), Per Rialto (ka mostu i pijaci), Per San Marco (ka trgu Svetog Marka) i Per Academia (ka galeriji i mostu kod Akademije). I nema šanse da se ne snađete. Putokazi su malo starinski i izlizani pa ne upadaju odmah u oči, međutim, jednom kad krenete da se šetkate po mom receptu moći ćete da čeprkate po Veneciji do mile volje i da se uvek vratite na neku od ove četiri tačke odakle ćete lako dalje.

To je taj natpis, gledate dakle pravo, levo, gore i dole (da ne upadnete u kanal)

To je taj natpis, gledate dakle pravo, levo, gore i dole (da ne upadnete u kanal)

Ukoliko vam pundravci ne daju mira i apsolutno morate da nabavite vodič pre nego što otputujete, u Beogradu najveći izbor imate u knjižarama Delfi i Vulkan.

Dan posle, jedan težak post scrpitum:

Da da, ja sam od onih što čitaju svoje tekstove po deset puta. Međutim, vidim nešto mi nedostaje u ovoj priči o turističkim vodičima, pa ko velim da dodam. Jednog jula, a bila je nepodnošljiva vrućina, nekako sam uspela da sačekam red za ulaz u crkvu Svetog Petra u Vatikanu, i sva srećna napokon izlazim, kad imam šta i da vidim. Flašica s vodom mi se prosula i sve mokro – tašna, pasoš, novčanik, nesrećni Top 10 Rome DK Eyewitness Guide… E sad, pošto nisam posebno stidljiva, ja lepo sednem na patos i otvorim tašnu da mi se ono sve osuši, kad prolaze dve Šveđanke, zaustave se, nešto se domunđavaju, vrate se i ubace mi po 10 evra u tašnu:) I svaki put kad pogledam moj zgužvani vodič setim se kako sam ni kriva ni dužna ispala prosjak, i to ni manje ni više nego u Vatikanu. A pare sam posle potrošila na špagete.

Na patosu u Vatikanu, sva srećna što sam zaradila 20 evra

Na patosu u Vatikanu, sva srećna što sam zaradila 20 evra

 

You Might Also Like

1 Comment

  • Reply
    Aleksandra
    15. septembra 2015. at 20:04

    I mene je jedan vodic spasio da se ne zagubim totalno u Becu :)

  • Leave a Reply