Suza za Lajku

Kad treba da pišem o ljubavi, to je kao da date Dalaj Lami da piše biznis plan ili Papi da piše o seksu. Ok, ovaj novi Papa bi se verovatno i snašao, pošto je davno pre belog dima bio civil. Možda bi se i Dalaj Lama snašao, a ja nikako.

Pričala sam vam već kako sam počela da čitam knjige.

A sad ću da vam pričam kako sam počela da ih skupljam. Ima veze s ljubavlju, iako se možda čini da sam namerno skrenula s teme pre nego što sam počela.

Pa da malo pročeprkamo po istorijatu mojih veza. Odmah da vam kažem – ne očekujte „Avanture nevaljale devojčice“. Tako da ako ste se namunjili na neki sočnjak, bolje odustanite. O svom (takozvanom) ljubavnom životu ne volim mnogo ni da pričam, ni da pišem, a to obično biva kad nemate šta da kažete, pa eto pročitajte između redova i da idemo dalje.

Imala ja tako krajem devedesetih „ozbiljnu vezu“ šta god to značilo. U mom kosmosu, to mu dodje za one veze koje traju duže od dan, u kojima vam se druga strana javlja na telefon (i sama od sebe i kad treba da odgovori na vaš poziv), kad upoznate roditelje, ostajete da prespavate, viđate se s drugim parovima, idete na letovanje, zimovanje, u bioskop, počnete da preskačete depilacije, pravite neka besmislena jela za večeru i odjednom uhvatite sebe kako ste strašno dosadni. Makar ja.

Vidite, ja jednostavno ne mogu da postanem deo para. Možda mi fali neki nervni završetak, možda sam samotnjak, možda se nikad nisam propisno zaljubila… Ja ne mogu da se viđam s parovima. Ja ne mogu da pravim roštilj, ni da seckam salatu. Ja ne mogu da idem na more ni na planinu ni u Ikeu ni na slavu ni na svadbu ni na dečiji rođendan…

A posebno nisam mogla sa glavnim akterom svoje tadašnje veze. Ne znam ni zašto sam onda mrcvarila i sebe i njega dobrih par godina. Čak smo u jednom trenutku pričali i o svadbi, iako bih i tad i sad radije skočila kod bulimičnog tigra u kavez nego u brak s nekim koga (gde dolazimo do najveće istine u ovoj priči) NE VOLIM. I pre ću da ostarim sa papagajkom Angelom (srećom pa žakoi dugo žive) nego što ću da se udam udaje i reda radi. Ali eto, zamalo to da uradim, a nisam imala ni 26, nemam pojma šta mi bi da uopšte pokrenem tu temu, koju sam brže bolje zataškala i nije prošlo ni par meseci a ja sam ga ostavila, samo sam uzela tašnu i išetala iz njegovog stana, a bio je drugi dan Nove godine i na teveu je išao Indijana Džouns i diplome mi, sad mi je žao što sam ispala tako odvratna, ali što bi rekla jedna moja drugarica – „meni je sebe najviše žao“, uglavnom, mislim da sam tad zapatila neki težak urok i da mi zbog mog seksogradolikog raskida sve ide naopako. Mada, ne kajem se što sam otišla, kajem se što smo uopšte bili zajedno. Valjda sam mislila da to tako treba.

Angi i ja. Ona kad je bila beba, ja kad sam imala kratku kosu.

Angi i ja. Ona kad je bila beba, ja kad sam imala kratku kosu.

Da ne ispadnem ja sad potpuni zlikovac, mogla bih da kažem i kako me je varao i kako je bio mamin sin i svašta bih još mogla da kažem u svoju odbranu, međutim, zašto je postao junak ove priče, a nije ispao junak iz „živeli su srećno do kraja života“? Pa zato što me je jednom vodao po Knez Mihailovoj i valjda mi nije kupio ništa za rođendan, pa mi je ponudio da izaberem šta hoću i ja sam ga uvukla u knjižaru Dereta i odabrala „Čovek i dečak“ Tonija Parsonsa i „Sputnik ljubav“ Harukija Murakamija.

Obožavam korice Murakamijevih knjiga, čak imam po dve tri iste, samo zbog "ambalaže"

Obožavam korice Murakamijevih knjiga, čak imam po dve tri iste, samo zbog „ambalaže“

Tako je počelo. Veza se završila kako se završila, a ja sam počela da kupujem knjige prvo umereno, a onda kao manijak, do te mere da sam par puta zamalo platila prekoračenje prtljaga u avionu, jer sam dovlačila iz inostranstva, pa sam se onda ohladila od knjiga na engleskom, a zagrejala se za antikvarne, da bih naposletku shvatila da volim nove novcijate i konačno su knjige metastazirale po mom stanu do te mere, da su na policama poređane u dva reda po dubini (dakle, ja ni ne znam šta imam u drugim redovima), počinjem da se nosim mišlju da ih držim u zamrzivaču ili da jednu prostoriju pretvorim u samo i isključivo biblioteku… Nemojte da mislite da živim u epizodi „Hoarding“, pu pu, daleko bilo, samo imam mnogo knjiga bez ideje gde da ih sve smestim.

I dok je jedna, nazovimo je ljubav, umirala, druga se povampirila. Naime, zbog faksa, dugo sam čitala samo tablice mašinskih elemenata i ako ugrabim nešto iz biblioteke jednom u šest meseci. Pa sam zato brže bolje progutala i „Čovek i dečak“ i „Sputnik ljubav“ i kao što možete da pretpostavite, više mi se svideo Parsons, pa sam ugnjetavala okolinu da pročitaju i otprilike svima poklonila za rodjendan… A „Sputnik ljubav“ sam počela da čitam iz pukog pomodarstva, da bih eto, mogla da se pohvalim kako sam među prvima savladala tamo nekog Japanca za kog još niko nije čuo.

Inače sam obećala sebi da ću u ovaj post da ubacim Lagerfelda koji kaže „ja ne pratim trendove, ja ih stvaram“, a što je trebalo da bude vezano za to kako mrzim da čitam nešto iz čiste mode, međutim, ode priča u drugom pravcu, a i bliži se kraj, a Murakami je tada bio daleko od pomodarstva što je kasnije postao, a kasnije sam i ja prestala da ga čitam.

11

Na Pinterestu pripisuju ovaj citat Murakamiju. Sve i da nije, odlučila sam da ga udenem jer boli koliko je istinit.

I to ne zato što ga svi čitaju. Već zato što me je „Sputnik ljubav“ tako polupala a „Norveška šuma“ dokrajčila da se bojim šta će mi biti od ostalih knjiga, i iako sam ih pedantno kupila, malo sam ih prelistala i ostavila za neka vremena kada me pomisao na jadnu Lajku i njen vlažni nosić zalepljen uz prozor svemirskog broda dok je lansiraju u izvesnu smrt neće naterati na nekontrolisan plač, kada zbog rečenice “If you remember me, then I don’t care if everyone else forgets” prestanem da tražim žilet, kada prestanem da se budim i razmišljam  o tome da “I have this strange feeling that I’m not myself anymore. It’s hard to put into words, but I guess it’s like I was fast asleep, and someone came, disassembled me, and hurriedly put me back together again. That sort of feeling”, kada prihvatim “Pain is inevitable. Suffering is optional”  – e tada ću ponovo početi da čitam Harukija, jedinog živog pisca koji iskreno piše o stvarima o kojima se iskreno ne govori.

Ako niste čitali Murakamija, šta da vam kažem – MORATE da pročitate. Ako treba da odaberem jednu bez koje apsolutno ne smete da dočekate da vas polože u sanduk, neka to ipak bude „Norveška šuma“. Skoro sve njegove knjige objavila je Geopoetika i možete da ih nađete u ama baš svim knjižarama. Dakle, nemate izgovor. Uostalom izvolite kliknite ovde pa ćete sami da tražite još. Ako vam nije mrsko da čitate na engleskom, preporučila bih jednu malecnu knjižicu po imenu „What I Talk About When I Talk About Running“, posebno ako vas je spopala nekakva entropija. Murakami, pored toga što je majstor patologije normalnog, trči maraton(e) i ova knjižica je baš o tome, ali ne očekujte vežbe disanja i zagrevanja, već ljudsku priču o tome koliko možemo da budemo nadmoćni kada postanemo nemoćni.

A ja… Ja ću se kao i Sumire zauvek pitati kako se osećala jadna mala Lajka dok su je sebično, samu samcijatu, lansirali u kosmos.

Lajka se sprema na put. Da li je mislila da, kao i svaki pas ide u običnu šetnju?

Lajka se sprema na put. Da li je mislila da, kao i svaki pas ide u običnu šetnju?

 

You Might Also Like

1 Comment

  • Reply
    Aleksandra
    15. septembra 2015. at 21:26

    Na junskoj Noci knjiga kupih jednu njegovu, neki dugacak naziv, i sad ona ceka na polici sa neprocitanim knjigama…

  • Leave a Reply