Starmala

Kad sam bila mala, moje najomiljenije mesto na svetu bilo je dečije odeljenje gradske biblioteke. Tata i ja smo zimi imali običaj da krenemo u obilazak muzeja i duge šetnje po gradu, tada je još postojao sneg i to ozbiljan sneg, do kolena, i sećam se da smo jednog upravo tako snežnog dana otišli u Zmaj Jovinu da se učlanim i pozajmili smo tri knjige od kojih je jedna bila „Male žene“ Luize Mej Alkot, ustvari svega se sećam i dan danas kad prolazim prosto mogu da udahnem miris zime, knjiga i TA peći.

Moj prvi susret sa bibliotekom bio je, najblaže rečeno, neprijatan. Kad sam krenula u osnovnu školu, uveliko sam znala da čitam i učiteljica me pošalje u biblioteku sa instrukcijom da tražim neke „ozbiljnije“ knjige, jer sam „napredan“ korisnik, uglavnom, dođem ja, i onako mala i sva stidljiva izdeklamujem šta imam, tek bibliotekarka me odmeri od glave do pete i vrati se sa Hajdi. Posle se učiteljica, besna što je ova ignorisala njen brif, vrati sa mnom i tako sam dobila prvu lektiru – „Doživljaje Nikoletine Bursaća“, što je verovatno bio preterano ambiciozan književni zalogaj za sedmogodišnje balavče, međutim, ja sam je s mukom pročitala i rešila da više nikad ne zakoračim u školsku biblioteku. Srećom, pa je opštinska biblioteka bila odmah pored moje škole na Dušanovcu i tu sam ostala do četvrtog razreda, kada me je tata na zimskom raspustu odveo u gradsku gde sam želela da ostanem doživotno i provodila svaki slobodan trenutak tamo, odlazeći i nekoliko puta nedeljno.

Ovako to izgleda u mom sećanju, šteta pa više ne postoji, makar ne na istom mestu.

Ovako to izgleda u mom sećanju, šteta pa više ne postoji, makar ne na istom mestu.

Kad znate da je kraj detinjstva? Kad se prvi put poljubite s nekim? Kad zapalite prvu cigaru? Za mene je kraj bio kad mi je bibliotekar u sedmom razredu uvijeno saopštio da sam prerasla dečije odeljenje i da bi trebalo da pređem u „veliku“ Gradsku biblioteku na Kalemegdanu. Prvo sam ga ignorisala i nastavila da dolazim, ali to više nije bilo to i naposletku sam pokupila svoje pinklice i otišla da se učlanim u odeljenje za „odrasle“, a iz revolta godinama nisam vratila „Gospodara prstenova“ u dečiju, zbog čega sam na kraju platila pozamašnu kaznu, jednu od brojnih koje su usledile zbog mog aljkavog odnosa prema vraćanju knjiga.

Prema gradskoj biblioteci sam prvo bila sumnjičava, jer je spram malene, tople, ušuškane i mračne dečije izgledala sterilno, belo i metalno, a posebno me je frustriralo što knjige nisu bile „na izvol’te“ već sam morala da pretražujem kartice, pa predam na šalteru, pa ih oni spuste liftom i onda puna nade čekam da prozovu moj broj, a ono najčešće šipak, jer su popularne knjige često bile razgrabljene. Levo od ulaza su ipak stajala dva reda polica sa najčitanijim knjigama i iako sam ih posle par meseci naučila napamet – tačno sam znala gde šta stoji – ipak sam više volela da se šunjam u nadi da će da iskrsne nešto novo, nego da prevrćem kartice, mada sam potajno zavidela ekipici koja je ozbiljno, predano i temeljno štiklirala po svojim spiskovima, izgledali su kao ljudi s misijom, spram mene koja sam uzimala jednu istu knjigu deseti put.

moj slučaj

moj slučaj

Već sam vam pričala, a možda i nisam, kako mi je u to vreme bilo neverovatno važno da se dopadnem po svaku cenu, što se odrazilo i na moj izbor knjiga – bilo me je sramota da uzmem na primer Mir Jam (a čitalo mi se), pa sam obično birala dve ozbiljne i jednu laganicu, i onda je ubacim u sendvič sve nadajući se da bibliotekar neće naglas da izgovara naslove dok ih upisuje. Ova moja taktika i nije bila tako loša, jer sam pročitala brdo klasika, pa sad mogu da se opustim i čitam šta god hoću, što je dovelo do toga da konzumiram pretežno laku literaturu, zbog čega me s vremena na vreme grize savest, pa presečem s nekom literarnom gromadom ili stručnom knjigom.

Tako sam jednom umotala Zagorku između dve Simon de Bovoar, tačnije oba dela „Drugog pola“. Malo sam znala da je u pitanju sveto pismo feminizma, a i da sam znala tad bi mi verovatno imponovalo da budem feministkinja. Napomena: imala sam svega 13 godina i bila starmala od glave do pete, kad samo pomislim kako onako ozbiljna, tetkasto obučena (iako su bile osamdesete, ja sam iz nepoznatog razloga negovala meri popins stajling umesto da kao i svi normalni tinejdžeri nosim pop 84 farmerke) sedam u trolejbus 28 i otvaram Simon de Bovoar. Ne znam kako, ali uspelo mi je da sa 13 izgledam starije nego sad sa 40.

Da ku se sećate: mont jakna i pop 84

Da skratim, „Drugi pol“ sam pročitala nekoliko puta, tačnije progutala, pa posle natenane gustirala. Znate, tada nije bilo interneta a neke stvari prosto niste mogli da saznate od mame i tate, pa ste morali da se dovijate… sigurno se sećate onih „enciklopedija“ na metar, tipa „Život žene“, kupljenih preko sindikata ili iz gepeka „stojadina“ trgovačkog putnika. Moji nisu gajili takve knjige, ali tetka jeste, pa sam jedva čekala da odem kod nje da prostudiram još jednom sve o ovulaciji i sličnim temama o kojima baš ne ćaskate s roditeljima.

Iskreno, sad se više i ne sećam knjige, ipak sam je čitala pre 27 godina, ali sigurna sam da je bila pitko napisana, čim sam je ja onako balava savladala. I tako pre par dana uđem u Lagunu, znam da i dalje traje predsajamski post, ali možda je nešto izašlo – tek na polici „Novo“ do sada neobjavljivan „Nesporazum u Moskvi“ Simon de Bovoar. Kaže u predgovoru da je ova novela (ja bih pre rekla priča, jer je prilično kratka) trebalo da bude objavljena u zbirci „Slomljena žena“, pa je autorka izbacila, i prvi put je izašla tek posle njene smrti. Knjiga košta svega 399 dinara, sa članskim popustom izađe 320 i neka je i najgora (nisam još pročitala) i neka nema ni 100 strana, ali jedna Simon, sve i da je pisala u snu levom rukom, treba da bude skuplja od Bačić Alimpić koja se sa svojom novom horor koricom šepuri po izlozima.

IMG_1116

Ali. Neka je. Ja sam kupila moj „Nesporazum“, izašla napolje, presekao me miris snega iako je bio savršeno politički korektan topao septembarski dan i na trenutak ali na mikro mini trenutak postala starmala sa šiškama u štofanoj suknji.

You Might Also Like

6 Comments

  • Reply
    Knjigodizijak
    15. oktobra 2015. at 16:02

    Komsinice sa Dusanovca :D I meni je prva biblioteka bila opstinska biblioteka na Dusanovcu koju su nazalost zatvorili :(

    • Reply
      Vera Aćimović
      15. oktobra 2015. at 16:05

      Stvarno? Nisam bila na Dušanovcu sto godina… Znam da je umesto moje osnovne sada škola za negu lepote.

  • Reply
    Marina
    15. oktobra 2015. at 16:59

    Džinovska zaljubljenost u gradsku biblioteku <3 :)

    • Reply
      Vera Aćimović
      16. oktobra 2015. at 10:04

      Nisam bila sto godina… Moraću jednom da svratim (mislim da još uvek imaju poternicu za mnom:))

  • Reply
    Natasa
    15. oktobra 2015. at 23:29

    Meni je moja biblioteka najomiljenije mesto na svetu… I pronasla sam se u ovome -bilo me je sramota da uzmem na primer Mir Jam (a čitalo mi se), pa sam obično birala dve ozbiljne i jednu laganicu, i onda je ubacim u sendvič-jer ja i sada to radim :D Uzeh pre neki dan Mensfild park, i onako stidljivo uz nju Kupoholicarku po stoti put… :D

    • Reply
      Vera Aćimović
      16. oktobra 2015. at 10:03

      Imam još sendvič predloga – ruski sendvič (Dostojevski – Turgenjev, između po izboru), nemački sendvič… Bezbroj kombinacija:)

    Leave a Reply