Weltschmerz

Sanju, autorku „Sile i Sonija“*, upoznala sam jednog nadasve čudnog dana, kad sam se, pretvarala da živim u Berlinu. Pošto toliko često odlazim, mislim da imam pravo na tu obmanicu, kojom zapravo ne lažem nikog sem sebe. Tako sam, sva ukočena, ležala pod ćebetom u sobi mog Mihaila (super prijatelja i stanovnika Berlina, inače često pominjanog na blogu) i čekala da on završi čas joge, a napolju je padao sneg i bilo je savršeno da savršenije ne može biti.

Mihailo mi je najavio da ćemo posle joge ići na ručak sa njegovim drugaricama, od kojih je jedna pisac, a druga prevodilac (to jest tumač – saznala sam tad – ima razlike), što sam ja, asocijalna kakvu me bog dao, sa zebnjom iščekivala, jer koliko god izgledala da lako sklapam poznanstva (a izgledam), zapravo se traumiram od svakog setinga sa više od troje nepoznatih ljudi. Drugarica tumač je stigla prva i ispostavilo se imamo o čemu da pričamo, a onda je došla Sanja i evo ja se lepo sećam svakog detalja – od kaputa, šešira, šala do neprijatnosti koja joj se desila u U Bahn-u, a najviše njene apsolutne ushićenosti jer su joj upravo javili da će objaviti knjigu. Dakle, videla sam je tad na ručku i nikad više – nema je ni na društvenim mrežama – ali ne mogu da je izbijem iz glave, njena priča, iskrenost, nastup – pa recimo da dugo dugo nisam upoznala tako autentičnu osobu. Čak sam joj postavila vrlo neumesno pitanje, jer je prosto moralo biti postavljeno – a ona je vrlo šmekerski odgovorila, toliko da me je bilo sramota što trpam nos u tuđa posla, jer tog manira pokušavam da se rešim i mislim da mi dobro ide. Ali, kako je u knjizi potanko objasnila ono što je mene do nivoa nepristojnosti žuljalo, kapiram da i nisam ispala toliko nevaspitana. Sad ga i ja kukuljim – kad pročitate knjigu biće vam verovatno jasno šta je to mene toliko zanimalo da sam morala da crknem puknem il’ da pitam.

Imam potrebu da još malo pišem o tom posve divnom danu koji sam provela što u širem što u užem sastavu svog berlinskog kružoka. Bila je zima i padao je neki redak sneg, i posle ručka smo šetali po Kantsrasse i gledali izloge lokalnih galerija, na kraju otišli na kolače i kupovali meni Diklofen, eto takve stvari mene čine srećnom, štaznam, valjda mi je dovoljno što sam tamo (mnogo volim Berlin i mislim da bi trebalo da tamo budem zauvek) i što sam sa dvojicom omiljenih prijatelja na kugli zemaljskoj (od jedno pet do deset ukupno – upravo sam shvatila da imam više prijatelja nego što kosmički pripada jednoj asocijalnoj osobici) i što radimo stvari koje bismo radili i da ja živim tamo (kupovina diklofena). To mi se eto baš dopalo i upamtila sam kako je stanica Zoo (moja ali zaista druga kuća, pošto uvek odsedam bukvalno pored stanice) bila lepša nego inače, a ona je ustvari grozna, a meni lepa i ako može biti – a moglo je – još lepša.

Tako je dan kad sam upoznala Sanju i Elviru ispao sasvim poseban dan i mnogo sam se obradovala kad su mi javili da je knjiga izašla, a odmah da vam kažem – ima je na sajtu LOM izdavaštva, raznim online knjižarama i stigla je u Delfi (to je Laguna). Nije ni skupa (oko 600 din) a vrlo je lepa, ima super korice i što mi se neobično mnogo dopalo – unutra je naslov štampan u boji, eto taj mali dodatni trud izdavača baš cenim, nekako je učinio celu priču važnijom.

Ima baš lepe korice, mnogo mi se dopada naslovna.

Ono što vam nisam ispričala u ovoj romansiranoj verziji kraja januara u Berlinu (mada je stvarno bilo sve ovako kao što sam rekla) je koliko sam bila ljubomorna na Sanju. Prvo, vrlo je lepa, a ja vazda nesigurna i rekovalescentkinja sindroma „lepe i ružne najbolje drugarice“, onda – ona je pravi pisac, piše priče, pesme, dobija nagrade, a ja pa znamo već – volela bih da budem kad porastem, i živi u Berlinu, na šta sam apriori ljubomorna. Tako da sam u dubini moje ne baš toliko pakosne ali pomalo dušice želela da njena knjiga bude nešto preintelektualno, nerazumljivo, nešto što bi izašlo u časopisu Gradac – jeste, to sam želela.

Srećom pa nije ništa od toga, samo sam ja još ljubomornija jer je knjiga SUPER i divno napisana i tako zanimljiva i tako čitljiva da sam je dočepala oko sedam uveče i završila sa velikim uzdahom u ponoć. A pritom to nije ovako neki (#dajbože) momokaporovski stil koji ja negujem, već su to rečenice kojima se osvajaju NIN-ove nagrade, jednostavne a složene, pa onda reči – toliko dobro upotrebljenih reči i nadimaka glavnih junaka, pa zapažanja, pa poređenja, pa metafora, a pitko prepitko, a voza vas od smeha do suza i nazad pa ponovo, a prepoznajete se iako teško da ste emigrantkinja u Berlinu, nije što mi je Mihailo ukazao (mada njegov ukaz donosi bonus poene) već bi mi bilo mnogo krivo da nije imao ko da mi je „otkrije“ jer ja ovako nešto nisam nikad pročitala. U knjizi se ne desi ama baš ništa smešno, ali ne možete da se ne nasmejete, desi se mnogo toga tužnog, zbog čega ćete prvo da se nervirate, pa onda da kažete „stani čekaj otkud znam da se ovo ne bi dogodilo meni pod takvim i takvim okolnostima“, možda nećete najbolje razumeti poteze glavne junakinje (mada daje dovoljno naznaka da je „prorazumete“) ali ćete da je zavolite iako će sigurno da vam skače po džigerici, možda ćete poželeti da odete tamo da nekog išamarate i evo jedina stvar koja se meni nije svidela – možda će u vama ubiti svaku želju da ikad odete u Berlin.

Sanjin Berlin iz knjige nije moj Berlin uživo. Vrlo je verovatno da je to isti grad, mislim naravno da jeste, ali eto kako ga različito doživljavamo. Mogu da prihvatim da ona tamo živi duže nego što sam ja ostala, ali ne mogu da prihvatim da je isti kraj jednoj robija drugoj sloboda, a tako je nekako. Berlin iz knjige liči mi na „Mi, deca sa stanice Zoo“ i sigurno je sve tako kao što i piše, s tim što sam ja svesno ili ne slepa i gluva na njegovo takvo lice. Mnogi mi govore da bih promenila mišljenje kad bih otišla „za stalno“, ali eto ja imam pravo da verujem da je baš onako kao što sam ja odlučila da bude i da miriše na slobodu jače nego što su sužnji pevali o njoj.

Obavezno morate ali baš ono morate da pročitate, opet nudim pare nazad kome se ne dopadne, a kupi pod mojim uticajem, znate da to retko činim i naravno da mi se niko neće javiti da mu platim knjigu ali evo ja sam ozbiljna u svojoj nameri da isteram knjiško osiguranje.

Sanja, ako čitaš, nadam se da se vidimo u julu pa da prokomentarišemo sve oko izlaska knjige, svaka ti čast i želim da mi je dato da pišem kao ti, jer si pisanju vična.

*Knjiga se zove „Sila i Soni u Berlinu“, ne znam zašto stavljam ove nadimke, sad kad sam se drndala sa SEO ukapirala sam da nisam napisala pravi naziv. E da. Knjiga je ljubavna.

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply