Sedam sunčanih dana

Pre neki dan sam lutala po knjižarama u potrazi za bilo čim, i pazarila tri limunadice: „Dnevnik jedne ključaonice“ Mine Aleksić, „Onlajn devojku“ blogerke Zoi Sag (poznatija kao Zoella) i „Indija Plejs“ Samante Jang, sve u izdanju Lagune. Posle se ispostavilo da su prve dve tinejdžerske a treća iz mog omiljenog „erotskog 50 nijansi“ žanra, ali eto, uhvatili me pundravci i il’ da crknem il’ da kupim.

Istog dana, međutim, dograbim „Dnevnik jedne klučaonice“ i slistim je za vikend i još sam pod utiskom i ponovo preživljavam svoje studentske dane i stvarno mi je popravila raspoloženje i ako ste ikad bili brucoškinja u Beogradu, ovo je knjiga za vas, a evo i zašto.

Najnoviji plen.

Najnoviji plen.

Šta imamo? Tri devojke, od toga glavnu junakinju Anju i njene dve drugarice Mačku i Tanju (mislim da se Mačka zove Sonja) koje su upravo završile prvu godinu što faksa, što više škole i muvaju se po splavovima, lajkuju po fejsbuku i rade manje – više sve što normalne devetnaestogodišnjakinje treba da rade. Osim što Anja ima situaciju – nevina je u smislu virgo intacta i hoće da se kurtališe bede. I to je sad čitav projekat – od intimne depilacije preko uvaljivanja kojekakvim likovima po separeima, špijuniranja po fejsbuku, sve krunisano odlaskom na more i neću da vam otkrivam kraj jer je superzabavan. Sviđa mi se što knjiga ima pravih 300 strana, dakle, nije ono kad neko pred leto izbaci nešto čisto da zaradi, pa poveća font i jedva razvuče na 120 strana, što je sve češći slučaj kod domaćih autora. Ako bi trebalo da opišem jednom rečju rekla bih – (pre)slatka i biće vam super društvo na plaži. Ima još jedan kvalitet. Autorka je dramaturg i vidi se da se trudila da osvetla obraz struci, dakle, jedna uživancija za čitanje od koje vam neće prokrvariti oči, jer strani izrazi i psovke – a nije da ih nema – prosto ne smetaju. Ako mogu da dam primedbu, a mogu jer smo u epizodi „moj blog – moja pravila“ – rekla bih da je tu i tamo u dijalog ubacila neke starinske rečenice tipa „vrana vrani oči ne vadi“ (ne baš tu, ali sad mi se nešto sviđa ova izreka pa sam morala da je ubacim) za koje mislim da klinke nisu ni čule a kamoli koristile, nego eto, morala sam nešto da kažem da ne ispadne da mi se sve ama baš toliko sviđa. I ako smem još nešto – nisam ja baš toliko matora da ne znam da Beograđankice poput ovih iz knjige ne idu na splavove sa separeima, ali kapiram da su dobra scenografija za radnju. Mislim, i meni se omačinjalo.

I sve bi to bila još jedna kvalitetna limunadica za moju policu, da se ja nisam načisto raspilavila sećajući se davnog (ali to je sad stvarno davno) leta 1998., kad sam ja sa mojom, tada najboljom, drugaricom skrpila neku crkavicu za vrlo sirotinjsko izdanje letovanja u Herceg Novom. Da ne kažem u predvečerje bombardovanja, zbog čega su verovatno svi načisto poludeli, pa se ostajalo u gradu do devet ujutro (kao da sutra stvarno ne postoji), a ja sam često znala da produžim pravo na faks ili radio, gde sam ispregovarala jutarnju smenu, zbog čega i dan danas ustajem u pola sedam, bez obzira da li je radni dan, vikend, praznik ili odmor. Nas dve smo inače bile otelotvorenje teorije Moma Kapora o lepoj i ružnoj najboljoj drugarici, s tim što ja uopšte nisam ružna, a ona je bila vrlo lepa i „jebozovna“ pa sam ja nabijala komplekse i skupljala njene restlove, a nije da ih nije bilo, jer su je muškarci prosto proganjali.

Sad sam shvatila da malkice ličim na ovu desno

Sad sam shvatila da malkice ličim na ovu desno

Tu se desi da se ja zaljubim u nekakvog kamermana zbog kog sam pecala priliku da se zaposlim na televiziji i – gde bi nam bio kraj da je postojao Fejsbuk – forenzičkom istragom dođemo do informacija da će on sa društvom u Herceg Novi. Mi tu brže bolje iskukamo crkavicu i tako ja krećem na more naoružana:

  • nogama izdepiliranim do pola (nisam imala para za dalje)
  • skriptama iz „Tehnologije mašinogradnje“ (zanosila sam se kako ću da učim)
  • brojem žene bivšeg ambasadora u Rimu, koja je trebalo da nam izda sobu
  • (tada vrlo retkim) mobilnim telefonom s kojim nisam znala šta ću, ali je makar privlačio mušku pažnju više nego moja drugarica.

I tako mi stižemo, javljamo se „ambasadorki“, ona nam daje koordinate i kuća prelepa, ali kad kažem prelepa mislim – bašta, bazen, ležaljke, pogled na more i taman se razbaškarimo u foteljama, tek će ona „da popijemo sok pa vas vodim do vaše kuće“. Ta naša kuća je bila u nekoj vukojebini iza groblja, bogapitaj da li su ikad izdavali turistima, tuša – nema, već eto vam „solarni“ bojler u bašti, vece zajednički i kako ćemo brzo utvrditi – retko slobodan, a tu je i bakuta koja je malo posenilila i kriju je od komšiluka, a ona voli da gleda „Kasandru“ koja se tada u Srbiji prikazivala dosta unapred u odnosu na Crnu Goru i uopšte nije bila senilna kad nas je svako veče mobingovala da joj prepričamo šta uradi doktor Enrike, zbog čega sam „nabila“ telefonski račun, jer sam morala da pitam mamu za apdejt u strahu da nas bakuta ne gepekuje ako joj ne isporučimo dnevnu dozu Enrikea.

Šta smo mi zamišljale...

Šta smo mi zamišljale…

Naša soba, ovako: dva prašnjava kauča pored prozora u prizemlju, kakav crni televizor, kakva crna privatnost. Bonus: dve kornjače koje su se svako veče parile (da ne iskoristim neki jezgrovitiji izraz) što zvuči kao da pečete ljudske bebe (ali stvarno) i tako mi neispavane, umorne i već nadrkane krećemo na plažu (kojih par kilometara udaljenu od kuće) da bismo brzo saznale kako je dotični zbog kojeg smo prešle toliki put dobio stomačni virus te leži, a kako stoje stvari, posle ide u Beograd i tu nam nije ostalo ništa sem da glođemo jedna drugu i igramo jamb sa nekim mučenicima koji su nam platili koka kolu, a morale smo ozbiljno da se grebemo od prvog dana.

I šta smo dobile (romansirana verzija)

I šta smo dobile (romansirana verzija)

Pošto u ta davna vremena nije bilo baš mnogo letovališta za Beograđane (čitaj: Budva ili Herceg Novi) naravno da smo uskoro srele pola grada, i još naravnije da su nas neka dvojica bitangi navukla da platimo račun u preskupom kafiću pa eto nas dve kako pokislo dočekujemo poslednje veče bez prebijene pare, bez kamermana, sa podočnjacima i Kasandra babom. Tu rešimo da igramo na sve ili ništa i zaputimo se u najpopularniji klub, gde obazrivo naručimo dve koka kole u nadi da će nam makar dati da peremo sudove ako se ne pojavi neka dobra duša da plati, tek na ulazu se pojavljuje moja polusimpatija s faksa i zašto ali zašto poslednje veče na moru mora da bude najbolje – uglavnom, posle njega smo upoznale neke francuze, pa su nas oni vodili na žurku, zvali nas da produžimo letovanje u njihovoj vili i negde oko sedam ujutro sednemo nas dve da potrošimo poslednju crkavicu na sprajt, tek nailazi kamermanov drug koji se džentlmenski ponudi da plati i još da nas otprati do kuće. Ja sva ustreptala, jer put do muškog srca vodi preko najboljeg druga podgovorim ovu moju da prestane da zeva i tu se mi ubijemo od ljubaznosti i flertovanja i dogovora za izlaženje kad se vratimo u Beograd, da bi on, kad smo stigli, predložio da mu skuvamo kafu i malo iskuliramo i reći ću vam samo da se sve zavšilo tako što je demonstrativno zalupio vrata i otišao, jer je mislio „da ćemo da se odvalimo od seksa, sve da ispada kroz prozor“ a kad je ukapirao da nas dve nismo baš raspoložene za prvu trojku u životu, nije mu ostalo ništa drugo sem da nas naduva, zbog čega sam ja ronila gorke suze čitavim putem do Beograda jer sam izračunala da „nema najboljeg druga = nema kamermana“, što se na žalost, ispostavilo kao tačno, kad sam kasnije zaista i počela da radim na toj televiziji.

I sad sam se tako setila. U danima kad pomišljam kako više postojim nego što živim. Dobro mi je legla ova knjižica.

(naslov sam maznula od Kris Menbi i njene knjige „Sedam sunčanih dana“ a to je najsmešnija knjiga o ženskom letovanju ikad, i ako je nađete, obavezno pročitajte).

You Might Also Like

1 Comment

  • Reply
    Iva
    8. juna 2015. at 16:38

    Oooo, Bože sveti, al’ sam se ismijala… :D (ustajem i plješćem) Bravo, djevojko, bravo! :’D Popravi i dan!

  • Leave a Reply