Progovori!

Znate ono kad sedite u kolima i na radiju naleti baš ona pesma koja treba? E tako je na mene naletela knjiga, koju sam, doduše, kupila pre par meseci i onda se kiselila pored mog kreveta danima dok je pre par dana nisam dohvatila i razbucala, a evo kako je to bilo.

Da li imate utisak da se izdavači stisnu pred Sajam knjiga, pa još krajem avgusta zavlada post u knjižarama? Pa onda, a posebno ako ste opsesivni kupac kao ja, šunjate da nađete bilo šta – e moje bilo šta ispalo je krunski dijamant, a da stvar bude gora, ne bih ga ni otkrila da pre par dana nisam kupila kartu za Botičelijevu izložbu u Berlinu i onda se setila da se tu negde muvaju „Životi slavnih slikara vajara i arhitekata“ i krenula da pročitam nešto o starom dobrom Sandru, a završila – pa evo kako sam završila – kucajući u potpunoj euforiji, izbija mi pena po tastaturi, ne znam šta pre da napišem, pa hajde ponovo redom.

To je izložba na koju sam naumila. Brojim dane.

To je izložba na koju sam naumila. Brojim dane.

Knjigu Đorđa Vazara (i samog slikara, inženjera i arhitekte) kupila sam iz dosade i tako što sam je videla na instagramu neke modne blogerke. Ustvari me je iznenadilo kako se takav sadržaj denuo između kite cveća i laka za nokte (šalim se malo, nemojte da se ljutite, obožavam modne blogove, u šta možete da se uverite ako odete na moj bloglovin) i odlučim da je neizostavno kupim, s tim što sam stvarno mislila da je u pitanju nekakava pop-istorija i pojma nisam imala da je „Živote“ napisao Mikelanđelov savremenik, koji ga je čak i poznavao. Da sam znala, pročitala bih odmah, a ovako sam je kupila (našla sam je u Laguni u Ziri), razmišljala da stavim na instagram, pa me tamo jedna čitateljka napala kako lečim komplekse tako što propagiram načitanost i školovanost (pitam se čime bi se drugim bavio blog o knjigama) posle čega sam stvarno bila mnogo tužna i dugo nisam ništa objavljivala, pa sam onda shvatila – ako nekom smeta što pišem o knjigama i kako sam završila škole, nek poljubi i ostavi.

To je dakle ta knjiga koju sam ja pobrkala za neku novokomponovanu istoriju umetnosti i zaboravila da postoji

To je dakle ta knjiga koju sam ja pobrkala za neku novokomponovanu istoriju umetnosti i zaboravila da postoji

Kao što vidite, nisam odustala od bloga, a da sam se iznervirala jesam – onoliko i ne bila ja u koži popularnijih blogera koje svakog dana razapinju osobice sa stavićem – žao mi je, ali moji odbrambeni mehanizmi nisu dovoljno čvrsti za tako nešto, srećom, pa internet omogućava neprobojni štit zvani „block“ koji se trudim da ne koristim, ali kad nužda pritera, ne libim se.

Nisam odustala, ali nisam ni pročitala knjigu, jer, kao što sam vam već pričala, ne čita mi se ovih dana, tek na Deutsche Welle iskoči vest kako u Berlinu počinje izložba Botičelijevih dela, i traja do januara, što znači da ću da je zakačim, a pošto tradicionalno idem u Berlin da proslavim preskočim rođendan, odmah sam kupila kartu, a kupila bih je i da mi se nije namestila u vreme kad inače idem jer sam ja od onih što jure izložbe po Evropi i tako sam jednom po najvećoj kataklizmi (sneg, led, košava) krenula u Budimpeštu s prijateljima, sve da bih videla jednu Leonardovu sliku, za koju se kasnije ispostavilo da je možda i rad nekog od njegovih učenika.

Sve za umetnost!

Sve za umetnost!

I tako bez ikakvih posebnih očekivanja oduvam prašinu sa „Života“ i u sledećoj sceni možete da vidite novu, poboljšanu mene s krilcima kako sam sva zapenušila mašući knjigom i jureći narod da je čita.

Sam Mikelanđelo (kome je u knjizi posvećeno najobimnije poglavlje) rekao je za Đorđa Vazara kako „radi više nego njih 1000“, diveći se njegovoj upornosti koja je ishodovala prvim izdanjem štampanim 1550. godine u Firenci, a Vazarijevi „Životi“ se danas smatraju svetim pismom istorije umetnosti, tim dragocenijim zato što je autor ova dela video maltene dok su nastajala i imao priliku da razgovara sa stvaraocima, njihovim mecenama, prijateljima i dušmanima.

Knjiga je osrednje opremljena (tvrde korice, ali ispadaju listovi). Međutim, lepo je što su na kraju štampali deo sa slikama u boji.

Knjiga je osrednje opremljena (tvrde korice, ali ispadaju listovi). Međutim, lepo je što su na kraju štampali deo sa slikama u boji.

Ali kažem vam, pojma ja nisam imala o tome dok je nisam otvorila i reko’ daj da preskočim do Mikelanđela, kad ono kaže njegovo delo to i to izloženo je u kući fra tog i tog u Ekuanu u Francuskoj, a ja kažem ček ček, šta priča ovaj čovek, pa zar ja to nisam videla u muzeju tom i tom, a bilo mi je i sumnjivo što koristi neke, najblaže rečeno, zastarele izraze i okrenem na predgovor – kad tamo knjiga objavljena pre 500 godina, a ja sam je, eto, nesrećno pobrkala za nekakav „Renaissance for dummies“.

Uglavnom, ako volite umetnost, uživaćete. Vazari ide do takvih detalja da opisuje kako je poručivan materijal za određeno delo, zašto se na nekim freskama pojavljivala buđ, ko je od renesansnih majstora bio prijatne naravi, ko težak čovek, a ko spletkaroš (kao na primer Rafaelo da Urbino, koji je preko svog „menadžera“ praktično smestio Mikelanđelu oslikavanje Siksitinske kapele, jer je bio ljubomoran na njegov uspeh i prijateljstvo s papom, a igrao je na kartu da Buonaroti nije neki slikar i eto kako se samo prešao).

Meni je teško da zamislim da iko ikada ponovo napravi nešto ovako savršeno od kamena. Vazari kaže "čini se da je dleto postalo četkica"

Meni je teško da zamislim da iko ikada ponovo napravi nešto ovako savršeno od kamena. Vazari kaže „čini se da je dleto postalo četkica“

Mikelanđelovo divljenje Vazarijevom delu bilo je uzvraćeno, te ćete tako na svakoj trećoj strani poglavlja o Mikelanđelu pročitati kako je „izvesno da onaj ko jednom vidi ovo delo, ne treba da se trudi da vidi druga vajarska dela rađena u naše doba ili ma koje drugo i od bilo kog umetnika“.

A ni moje divljenje nije ništa manje, mogu s ponosom da tvrdim da sam prešla mnogo kilometara* ne bih li videla sva Mikelanđelova dela dostupna javnosti, da sam plakala u Crkvi Santa Kroče u Firenci ispred njegovog groba i da mi je bilo neprijatno da gledam Mojsija u oči u Crkvi Svetog Petra u lancima u Rimu, da sam iščašila vrat u Sikstinskoj kapeli i iznenadila se maltene drečavim bojama posle restauracije, da sam se zalepila za staklo gledajući u nežnu Pijetu koju zamalo da promašim jer se nalazi skoro odmah na ulazu u Crkvu Svetog Petra u Vatikanu, a „Agoniju i ekstazu“ sam gledala nebrojeno puta, i evo sad mi nije dobro se setim kako je ležao na onoj skeli i skoro oslepeo i poludeo i jedino što nikad nisam uspela da saznam je da li je stvarno udarao Mojsija maljem u koleno i vikao mu „progovori“? Kasnije sam čula da turistički vodiči isto kažu i za Davida, pa sam eto, ostala uskraćena za saznanje ko je od njih dvojice trebalo da progovori.

Knjigu je objavio Libretto, košta 1375 dinara i vredi svaku paru.

*Kad sam išla u Firencu nisam znala da se ulaz u Akademiju, gde je izložen David, čeka satima, a mogla sam npr. da kupim kartu preko interneta i uđem preko reda. Tako da sam morala da se utešim kopijom na Piazza della Signoria. Mojsije je u Crkvi Svetog Petra u lancima u Rimu, ulaz je besplatan i ne čeka se red – nisam se šalila kad sam napisala da je susret oči u oči pomalo neprijatan, prosto vam dođe da mu prebacite neki šal preko glave koliko vas probada pogledom, a statui možete da priđete sasvim blizu, maltene da je dodirnete.

Nažalost, izgubila sam većinu fotki koje sam napravila proučavajući Mikelanđelova dela 2006. Ovo sam iščačkala na fejsbuku - u pravcu kazaljke na satu - ispred lažnog Davida, Pijeta, Mikelanđelov grob.

Nažalost, izgubila sam većinu fotki koje sam napravila proučavajući Mikelanđelova dela. Ovo sam iščačkala na fejsbuku – u pravcu kazaljke na satu – ispred lažnog Davida, Pijeta, Mikelanđelov grob. Godina – 2006., najtopliji jul u istoriji vrućine.

You Might Also Like

3 Comments

  • Reply
    Miljana
    30. septembra 2015. at 15:57

    Propagiraš načitanost i školovanost?! Sram te bilo! :D Ne odustaj od bloga, ja obožavam tvoje tekstove! Čitala sam i prethodna pisanija, pre Knjigofilije. Internet je svakom dozvolio da iznosi mišljenje, najčešće pljuje po tuđem radu, to ne možeš da sprečiš, ali treba da znaš da ima nas (ja verujem mnogo) koji te podržavamo.

  • Reply
    Aleksandra
    1. oktobra 2015. at 00:58

    Ovo je bre zarazno :) Svaku knjigu koju preporucis, opises bas kao kad moja mama jede slaninicu (sa uzivanjem, ravnim ekstazi) :D

  • Reply
    Knjizara Most
    1. oktobra 2015. at 12:09

    Ja sam se igrom neverovatnog slučaja zatekla u Londonu onog dana kada je otvorena izložba Leonardo da Vinči na milanskom dvoru, a za koju su karte rasprodate u naredna tri dana (ako me pamćenje dobro služi, izložba je otvorena 10. novembra, trajala je do kraja januara, a do 14. novembra su sve karte za sve dane bile rasprodate). Tata i ja smo uspeli 11. da kupimo karte i uđemo i to baš u trenutku (11.00) kada je obeležavan minutom ćutanja Dan primirja u Prvom svetskom ratu. Taj dan je jedan od onih koje pamtiš do kraja života. Tada smo kupili i „katalog“, zapravo knjigu o izložbi u koju smo nekoliko dana kasnije, po povratku u NS, ubacili isečak kulturnog dodatka Politike o neverovatnoj posećenosti baš te izložbe. Tek iz tog članka smo shvatili razmere popularnosti izložbe i ludu sreću koja nas je poslužila :)
    http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Milanski-dani-Leonarda-da-Vincija.lt.html a evo i tog teksta iz Politike koji čuvam :)

  • Leave a Reply