Novinarka

Odrasla sam na Lekinom (sad je u modi da kažu Pašinom) brdu gde je u moje vreme okretao trolejbus 11 (sada 22) i na prvoj stanici nije bila crkva već parkić sa dudinjama, lipama i kestenima, evo sad – ne treba ni da zažmurim – tačno znam gde je koje drvo bilo.

Ne da imam nešto protiv crkve, ali zar nije bila dovoljna ona mala i dostojanstvena Svete Trojice u Gospodara Vučića gde je trebalo da budem krštena, ali sam kreštala kao blesava pa smo to obavili kad sam malo porasla u Crkvi Svetog Marka, mislim stvarno nemam ništa protiv, rekoh par puta da sam religiozna i volim da svratim u crkvu, pa i u katoličku i protestantsku, pošteno govoreći – češće zbog lepote nego zbog duševnog mira, ali mi nije ni to strano kad zagusti, šta ću kad sam kampanjski vernik, dakle ama baš ništa protiv al’ gde baš u mom parkiću.

Na stanici ispred parkića bili su: pampur bar (kafana), telefonska govornica, podrum (to bi vam sad bio otprilike Shop&Go) – stvarno je l’ se sećate kad smo „išli u podrum“ po hleb, mleko, cigare i sladoled u onoj žutoj lopti i epicentar mog detinjstva – trafika. Baka je poznavala radnicu i često pozajmljivala „Osmicu“ i „Ilustrovanu“, na negodovanje mojih roditelja, jer, iako smo bili siromašni, za neke stvari, a novine su bile jedne od njih – uvek je moralo da ima, posebno što sam ja rano naučila da čitam i nisam se odvajala prvo od Mikijevog zabavnika, pa Almanaha (mada me je latinica zbunjivala, posebno DJ, NJ, LJ) a onda prešla polako na stripove u pravom Zabavniku, pa na Ćao, Ćao Ona, Rock, Huper i kako je to već išlo, a volela sam i novine za odrasle, posebno TV Novosti, Bazar i Praktičnu ženu, e dakle kad baka tako nekad u ilegali uzme novine ili daleko bilo neki ljubić (pisala sam već da je moja mama bila najveća protivnica ljubića u istoriji) onda mi poverenički saopšti „uzela sam od novinarke“.

I tako sam ja poželela da budem novinarka. Želja mi se kasnije i ispunila, ali u drugoj formi – postala sam pravi novinar i dugo sam se time bavila, nisam sad izgradila ne znam ni ja koje ime, jer su to pretežno bili studentski poslovi i onda jednom zamalo da postanem neko i nešto, tek kosmos je hteo drugačije, ali eto – kad kažem da sam od kad znam za sebe želela da budem novinarka ja to stvarno i mislim.

Danas sam na instagramu pročitala nešto što mi se baš dopalo „uvek je sve onako kako treba da bude, samo nije kako ti hoćeš“

Novine volim i dan danas i patim što ih je sve manje, ne mogu da čitam elektronska izdanja osim ako me nešto baš baš ne zanima, kud god da otputujem prvo idem u trafiku da vidim šta ima, pa nekad kupim i na jeziku koji ne razumem, da „gledam slike“, vazda se i u Beogradu muvam po kioscima (kao da ću ne znam ni ja šta da nađem) a redovno čitam Nedeljnik, Tabloid, NIN, Lepotu i zdravlje, Cosmopolitan (srpski i britanski) i Svet. Ponekad u Goethe institutu uzimam Arte i Schöner Wohnen. Za novu godinu kupim Politikin Zabavnik tradicije radi i u avionu uvek Graciju, sad već pomalo iz sujeverja.

Ovaj post mi se nije dao. Očas posla sam ga napisala, ali nije trebalo da bude ova tema, već o ljubavnim romanima, pa onda kako smo ih pozajmljivali od „novinarke“ da mama ne sazna, pa zašto ih i danas volim i ne stidim se da priznam (mada sto godina nisam pročitala ljubić s kioska, kad ih u knjižarama ima onoliko) i htela sam još nešto da kažem ali ne mogu – ne mogu. I nije stvarno „ko zna shvatiće“ – niko živi neće shvatiti.

Već sam jedna obična slina koja skuplja trenutke između kojih ne živi već samo postoji.

Foto: SUVODOLAC

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply