Nisam više tako binarna

Toliko sam želela da moj život bude binaran – kao prekidač – ima ili nema. Posle još i da objašnjavam što sam završila egzaktne nauke – pa kako zašto – kod nas nema između (dobro, ima, ali bolje da nema) – već je jedan jednako jedan, nula jednako nula, a sigma veća od 2.5. Ali, ako pitate život, on se ne slaže sa mnom, iako je i on nastao binarno, ali je nekako uspeo da zaboravi na tu neospornu činjenicu.

U mom svetu važila su pravila “ne možeš da budeš malo trudna” (ok, to važi i inače), “ili jesi ili nisi”, na mojoj skali nije bilo sredine, sećam se kako mi je profesor Kalajdžić rekao “budi ili najgori ili najbolji inženjer, al nemoj da mi tu nešto prćkaš”. Ja sam odabrala da budem najgori, jer se time nisam bavila, a da jesam, bila bih sigurno jedna od najboljih, prosto sam takva, nije to stremljenje ka perfekcionizmu (dodala bih da mi je omiljena izreka “nije važno da je savršeno, važno je da je završeno”), već šta znam – strast, entuzijazam, želja da stvari budu najbolje moguće u uslovima koji su nam dati.

E al to sad i nije tema, jer zapravo nisam nikad bila zadrta, već sam samo verovala da stvari mogu biti ovakve ili onakve, ispostaviće se, na sopstvenom primeru – verovala sam pogrešno.

Od kad je zavladala ova politička korektnost, koja možda i nije loša da nije luda kao lajsna, svi nešto moramo da se opredeljujemo, uzmimo jedan, po mom mišljenju komičan primer, ali danas se smejem a sutra ću i ja ovako na linkedinu. Sad je velika moda da stavite “he/she/other…” – ako mene pitate, a ovi što me znaju (stalno ih pominjem kao neki kult, bože me sačuvaj) znaju da sam jedna od najtolerantnijih osoba u ovom delu kosmosa i da, ako je do mene, možete da se predstavljate i kao pterodaktil ukoliko vas to čini srećnim.

Dočim kad je u pitanju rodno opredeljenje možete da budete i fluidni i hibridni, čik probajte da budete:

  • pobožni, a bavite se naukom
  • pravoslavac, a protestant ili islamista kad vam se život promeni “na putu za Damask”
  • levičar, a patriota (jer je to nekako postalo jednako nacionalista, što, složićemo se, veze s mozgom nema)
  • depresivan, a dobro raspoložen (jer “ma nije tebi ništa, ja da ti kažem”)
  • društven, a samotan
  • politički ostrašćen, a pragmatičan
  • pričljivi, a ćutljivi
  • iz beograda, a iz valjeva ili berlina ili gde god se već osećate da pripadate

Možda bi sve bilo lakše da sam ostala binarna (iako zapravo nikad nisam odistinski bila), možda bi sve bilo lakše da svako nađe svoje mesto u svemiru u kome će da živi i pusti druge da žive i umiru, možda bi sve bilo lakše da mi psihijatar kome sam sve ovo rekla nije saopštio da “je problem u tome što ne stojim čvrsto ni na jednom uporištu svog života”, a ja krenula da ustanem i odem a on mi rekao “gde ste krenuli, tek sam počeo da vam ljuljam samopouzdanje”, možda bi sve ovo bilo lakše kad svi ne bi nešto komplikovali, igrali neke igrice, nešto sitno muljali, možda bi sve ovo bilo lakše da sam stvarno okrenula auto u Dunav kad sam dotakla jedno od mnogih dna pre par nedelja, pa se onda setila da će, kakve sam sreće, Renato sigurno da me izvuče, pa ću posle još morati da držim motivacione govore o tome kako je život ipak vredan življenja, u šta – što je najluđe i verujem pa zato i nisam okrenula kola iako je u deliću sekunde izgledalo kao odlična ideja, možda bi sve bilo lakše da ovaj bol koji me sačeka na svakom ćošku, od kioska gde prodaju sudoku koji sam ti donosila iz inostranstva do snova u kojima me više ne čekaš kad se vratim, možda bi sve bilo lakše da sam ostala kod onog ludog psihijatra, ali ja zaista očekujem da ti kod lekara bude bolje a ne gore i ne verujem u “niko ti ne daje više tereta nego što možeš da podneseš” – ja, naime, svoj više ne mogu, možda bi sve bilo lakše da sve ovo ispričam nekome zaista bliskom, ali ja ne želim da opterećujem ljude i mislim da sam ih dovoljno opteretila, možda bi sve ovo bilo lakše da mi je jedna cigareta, ali mi se sad od cigara povraća, jebi ga, možda bi sve ovo bilo lakše da ne očekuju da mi bude lakše jer nije, možda bi sve ovo bilo lakše da mi se čitaju knjige i obilaze izložbe, možda bi sve ovo bilo lakše da ne pišem o tome jer već prepoznajem “a girl who cried wolf” sindrom, samo što se kod mene vuk stvarno svako malo pojavljuje, a možda mi je sad malo i lakše iako ovo nije najbolja priča koju sam napisala ali je imala želju da me napusti.

Slika je Hockney, sa https://www.artsy.net/article/artsy-editorial-painting-will-david-hockney-expensive-living-artist ima izložbe po Evropi trentuno, ja ću valjda otići, jer sve ovo bi bilo mnogo lakše kad bih mogla malo da planiram, kao nekad dok me kosmos nije razmontirao pa ponovo sastavio al pogrešno.

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply