Moravac na Dedinju

Ovo bi trebalo da bude priča o novoj knjizi Lene Dunham „Nisam ja takva“ („Not that kind of girl“) i osećam potrebu da dovršim rečenicu tako što ću, kao i svi koji pišu o Leni pomenuti da je ona autorka „kultne serije „Girls“ koja se emituje na HBO“ (nisam gledala, pošto sam shvatila da je to kao „Seks i grad“ za debele i ružne, a ja ne volim te šatro urbane hipsterske emisije u kojima je greh da budeš lep).

I biće priča o knjizi, međutim, prvo moram da se vratim u sada već daleku 1994., preciznije jedno julsko popodne kojeg sam se pre neki dan setila i danima mi ne izlazi iz glave a ima itekako veze s knjigom, živi bili pa videli.

E tada sam ja imala 19 godina, upravo završila prvu godinu fakulteta i još uvek tapkala u mraku tražeći nekakav identitet kojim bih mogla da se pohvalim. Moram malo da vas uputim u genezu svog obrazovanja. Osnovnu školu sam završila na Dušanovcu, pa sam onda produžila u snobovsku Petu (koju ipak volim jer mi je pružila izvanredno obrazovanje) i naposletku završila na Mašinskom gde me je dočekalo veselo muško društvo, i rehabilitacija od sindroma neprihvaćenog ružnog pačeta iz Pete beogradske.

Nisam obožavateljka ovih postera sa vukajlije ali ovo je... tačno:/

Nisam obožavateljka ovih postera sa vukajlije ali ovo je… tačno:/

U tom procesu rehabilitacije imala sam silne remisije i još dugo me je drmala groznica da po svaku cenu budem cool (što sam, inače, u gimnaziji nekako i postigla tako što sam bila jedan od najboljih đaka) pa sam počela da radim na radiju (moj najomiljeniji posao na svetu) i spajtala se sa nekom ekipom iz Matematičke gimnazije, s kojima sam besomučno obilazila koncerte i kojekakva mesta koja me ustvari uopšte nisu zanimala.

Glavni udarac u to vreme bilo je preseljenje. Iz politički korektne i društveno prihvatljive Cvijićeve morali smo porodično da se preselimo u Borču na par godina (tačnije tri). Sve sam nekako mogla da pregrmim, i rat, i sankcije, i što se oblačim na tezgama na Bulevaru, i što ne mogu da uđem u autobus od gužve i što pušim Bond i što mi honorar s radija kasni godinu dana, i što letovanje nisam videla od osnovne škole… Sve sve, ali Borču nikako. Nisam ja snob, da me ne shvatite pogrešno, ali brate volim grad i da sam htela da živim u kukuruzima otišla bih u tatin rodni Dokmir kod Uba, a u Borči su nas bukvalno posadili u neku njivu i da bih došla do stanice morala sam da idem po kaljuzi i potrošila sam paletu vlažnih maramica da upristojim cipele kad izađem iz busa.

Dokmir je baš lep.

Dokmir je baš lep.

Srećom pa je tada bila živa moja baka koja je stanovala na Lekinom brdu i mogla sam koji put da prespavam kod nje, te da se pred ekipom iz Matematičke napravim kako zapravo živim na pet minuta od Kalenića. Naravno da sam alavo prihvatala svaki njihov poziv na druženje iako sam se u većini slučajeva osećala gore nego prase u Teheranu i tako ja jednog lepljivog julskog dana 1994., zakucam na vrata neke besne vile na Dedinju gde je drugarica drugovog druga slavila rođendan.

Trebalo je da pobegnem čim je otvorila vrata, da kažem da sam pogrešila broj, ulicu, grad, državu… Međutim, ipak sam nekako progutala knedlu posle šoka od domaćičinog ansambla (bunda, perje, muštikla i ispod crni negliže, sad ćete vi da pomislite da je to seksi, mislim možda i jeste ako volite bolje-da-ljulja-nego-da-žulja, pošto je slavljenica imala jedno 150 kila i neku čudnu proređenu kosu, a slavila je dvadeseti rođendan, to jest, da se manem političke korektnosti – izgledala je kao penzionisana madam koju su prebacili da radi na garderobi) i verovali ili ne ovde se završava rečenica koju sam počela gore – dakle, kad sam se opasuljila, zbunjeno sam poravnala svoju smešnu, jeftinu haljinu i krenula za njom.

Ne preterujem.

Ne preterujem.

Unutra naravno sve đakonije ovog sveta, puše se skupe cigare i marihuana (inače sam ja toliki protivnik narkotika da ne mogu ni jedan sekund da provedem u društvu u kojem se „duva“, u stanju sam da ustanem i pokupim se bez pozdrava, i nemojte da me ubeđujete kako ima lakih i teških droga, ustvari uopšte neću da pričam o tome, a i vama preporučujem da pre nego što se upustite u polemiku jednom posetite odeljenje za lečenje bolesti zavisnosti pa ćete pet puta razmisliti pre nego što pomislite a kamoli kažete), lepo obučeni svršeni brucoši piju pored bazena, glade i povlače kragne svojih polo majica, slušaju se The Pogues ili koji god da je bend bio aktuelan, ja naravno nemam ni s kim ni šta da pričam jer se naveliko raspreda o letovanju na koje ja neću ići i tako sam ja mazohistički sedela dok se već dobro pripiti omladinci nisu uhvatili u kolo i zaigrali oko bazena. E tad više nisam mogla da se pretvaram da pripadam tom drevnom dedinjskom dvorištu i bez pozdrava sam se izvukla i otpešačila do grada da uhvatim svoj autobus 95 da me vozi u prokletu Borču.

U mom sećanju ta kuća i bazen su izgledali otprilke ovako, ali daleko im lepa kuća.

U mom sećanju ta kuća i bazen su izgledali otprilke ovako, ali daleko im lepa kuća.

I ne bih se ja ni setila ovoga da pre par nedelja nisam počela da čitam Lenu Dunham i njenu knjigu „Nisam ja takva“. Jesi jesi. Lena je ta ružna, debela i pametna autorka serije Girls o ružnim debelim i polovično pametnim devojkama (VAŽNO: ja niti sam mis Srbije niti član Mense, ali zadržavam pravo da nazovem stvari pravim imenom, uostalom, sama Lena to ističe u prvi plan, pa zašto bih ja onda tražila blaži izraz za ono što je očigledno), dakle ta i takva Lena je mene neverovatno podsetila na slavljenicu i domaćicu sa Dedinja da sam momentalno odlutala u to sparno i odvratno popodne, i nisam morala ni da čitam da bih saznala o čemu se tu radi, ali sam pročitala jer sam čula hvalospeve o knjizi i evo kako stoje stvari. Sa korica i strana prosto curi Lenina potreba da bude kraljica coola (a kao što vidite, ja poznajem tu potrebu više nego dobro, jer sam patila od iste toliko da evo samo što nisam preležala) i tu sad ona piše kako je bila mala i kako je muštrala mlađu sestru (neki kažu da knjiga ima i elemente seksualnog zlostavljanja – hajde da ne preterujemo, iako je ta scena sa pregledanjem sestrinih genitalija pomalo degutantna, mislim da nije ništa spektakularno novo u svetu tinejdžera), onda Lena ide na fakultet gde je naravno kraljica prokletih, pa ide kod psihijatra i mi naravno saznajemo o svim njenim navodnim poremećajima, i sve bi to bilo u redu da ima „i“ od iskrenosti, ali nema, tačno da je tražite forenzičkom istragom.

To je dakle Lena. Mislim, ko se još trudi da izgleda gore nego što izgleda? A očigledno se trudi.

To je dakle Lena. Mislim, ko se još trudi da izgleda gore umesto bolje? E to ne mogu da razumem.

Uglavnom, na kraju sam preskakala čitava poglavlja, jer je knjiga uspela da bude i pomalo dosadna i na kraju nisam saznala kakva to nije Lena kao što veli u naslovu. U svakom slučaju, ne kajem se što sam kupila, jer bih verovatno isturila jalovče da nisam, i drago mi je što Urban Reads izbacuje nove naslove i neću gledati Girls jer tek sad ne želim. Ali zato ću se uvek sećati lepljivog julskog popodneva na Dedinju.

Citat iz serije za kraj. Pridržite mi kosu da bljucnem. Čak i ako je sarkastično, opet bih da bljucnem.

Citat iz serije za kraj. Pridržite mi kosu da bljucnem. Čak i ako je sarkastično, opet bih da bljucnem.

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply