Moja nesuđena Barbika

Kad sam bila mala želela sam mnogo toga: da radim u novinarnici, da imam svoju sobu, da ne idem na fizičko, da „Mikijev almanah“ izlazi svakog dana, da stalno pada sneg, da me niko ne štipka za obraz i ne tera da pevam Zdravka Čolića i „Ambasadore“, ali bih sve to menjala za jednu jedinu ma bilo kakvu Barbiku (posle će se pokazati ne baš za bilo kakvu) koju uprkos pasivno agresivnom višegodišnjem kukanju – nikad nisam kršteno dobila.

Moji roditelji me obožavaju i mislim da bi izvadili srce, bubreg, džigericu i dušu samo da ja budem srećna. Ali, i obožavanje ima svoje granice, posebno kada nešto nema da se kupi u (tada) Jugoslaviji, niti ima rodbine koja bi to mogla da donese iz inostranstva. Ustvari, nije mi ni jasno kako sam uopšte saznala za Barbiku, jer su se u mojoj ulici igrale žmurke i lastiš, ili je imala moja komšinica Jaca, ili sam je videla u nekom od onih nemačkih kataloga iz robnih kuća, mada je takav primerak do mene stigao kasnije, tako da je izvesnije da je bila Jacina. Pošto su komšije bile za nijansu dobrostojećije od nas, moji nisu sekli vene da idem da se igram stvarima koje ne mogu da imam, pa sam tako tu Barbiku, ako sam je uopšte i bila njena, a što više razmišljam, mislim da jeste, viđala retko ili je to imala komšinica Zlata koja je imala rodbinu u Nemačkoj? Evo lepo nemam pojma ali sam sigurna da je u prečniku od 50 metara od moje kuće živela Barbika koja je imala i svoj roze ormarić sa haljinama i cipelicama i tu sam počela da kljucam mami i tati da mi kupe jednu, idealno upravo takvu.

Ovde bi valjalo da predstavimo malu mene – u suštini nisam se mnogo promenila. Rano sam naučila da čitam i za mene nije bilo veće sreće nego kad me mama povede u C market a ja se zalepim za gondolu sa slikovnicama, pa mi onda ona kupi „Maju“ ili „Hajdi“. Družila sam se sa decom iz komšiluka, nisam išla u obdanište, osim u predškolsko, kad sam se nešto istraumirala jer su sva deca dobila pakete od Deda Mraza, a ja, pošto su me kasno upisali, nisam bila na spisku, pa su moji doneli lutku koja je bila lepša od paketa, a vaspitačica je stavila na ormar i nije htela da mi da da se druga deca ne osete ne znam ni ja kako – ali sigurno ne onako loše kao ja dok oni svi dobijaju paketiće a moja lutka me tužno gleda s vrha police i tako se završila moja vrtićka karijera. Isto kao i sad, u duši sam bila naučnik, volela da gledam „Opstanak“ i školski program, nisam bila ni muškarača ni preterano devojčičasta, jedino šta mi je išlo na ruku u odsustvu roze pufnastih haljinica je što sam bila baš baš slatka (nije što sam ja) pa je to kompenzovalo moj stavić male mudre sove i imidž samotnjaka.

Nego. Barbika. Mama ima rođaku koja je tada živela u Maleziji, a ona ćerku mojih godina. Sećam se kao da je juče bilo, išle smo u goste jednoj od mojih omiljenih tetaka, koja je uvek imala najnovije časopise Neue Mode i Burdu i davala mi je šminku i bila je vrlo lepa, kažem bila, jer na žalost, više nije među živima, i sad da mogu da iskopam fotku da vam pokažem, ista Merilin Monro i  tako smo sedele na verandi i moja mala rođaka iznese gomilu Barbika, a moja pokojna tetka Goca kad je videla kako sam se ja uspalila predloži da mi pokloni jednu.

Tako sam ja dobila svoju prvu Barbiku.

Crnkinju.

Nemojte da me krivite što je nisam volela. Znam da nije mnogo politički korektno, ali brate Barbika je plava belkinja sa dugom kosom i verujte mi da bih se jednako razočarala da sam dobila riđokosu ili brinetu. Dala sam joj šansu, pokušala da se igram, čak smo joj šili neke haljinice, ali je na kraju jadna završila u smeću.

Uskoro sam krenula u školu i usmerila interesovanje ka trospratnim pernicama iz Nemačke, koje opet nije imao ko da mi donese, tek da bi se tata par godina kasnije sprijateljio sa Mišom Lordom, čija je baka neka nemačka plemkinja i koji mi je doneo dve prelepe, ogromne olovke, koje su na vrhu imale privezak a u privesku malo mirišljavo blokče, olovčicu i gumicu u obliku ključa sa srcem i naravno da sam bila glavna u školi, pa sigurno jedno polugođe ako ne i duže. On je postao i provajder kataloga iz robnih kuća i kad sam konačno shvatila da sam našla potencijalnog donosioca Barbike, moji mi skroz srećni za rođendan donose najnoviji Mišin ulov i veliki hit u svetu – onaj divajs za igrice koji je otprilike izgledao ovako:

Bila je u pitanju neka trka automobila

Sledi objašnjenje kako je to nešto najnovije, što niko nema i kako sam prerasla Barbiku (tad sam vaistinu bila peti, šesti razred), a ja sam udarila u kuknjavu i iako sam sa igricom dosta izdominirala u školi, nikad nisam prežalila što nisam dobila tako željenu lutku sa ormarićem i cipelicama i češljićima da sam čvrsto odlučila da ću da je kupim sama kako znam i umem.

Što se naravno nije desilo, krenula sam u gimnaziju i prestale su da me zanimaju lutke, a počeo je i rat pa se ono malo džeparca trošilo na pametnije stvari od nekakvih juvenilnih zaveta u stilu Skarlet O’Hare.

Međutim. Nisam zaboravila. I tako sam za svoj trideseti rođendan, tada već vlasnica solidne plate i dobrog posla, umarširala u prodavnicu igračaka u prolazu u Nušićevoj i kupila Barbiku u venčanici, eto to je trebalo da bude neka moja životna pobedica, ali, znate onaj osećaj kad položite ispit, pa izađete iz učionice kao izduvan balon a pre toga ste mislili da ćete da igrate kolo na Terazijama – e tako sam se i ja osećala i jedno vreme sam je držala na polici s knjigama, tu i tamo otresala prašinu, čak sam od dosade uzela da joj napravim frizuru – i to nije bilo to, da bi jadna na kraju završila u kontejneru i želim da verujem da je na tezgi nekog buvljaka pronašla vlasnicu koja će više da je voli.

Od igračaka iz detinjstva sam valjda negde sačuvala medu (s kojim se nikad nisam ni mnogo igrala, ali svako treba da ima medu), onda sam dugo vucala žirafu koju sam obožvala ali se raspala, dok su lutka beba i lutka princeza (znate one što su u našušurenim krinolinama sedele na vrhu regala u svakoj drugoj srpskoj kući) nestale u nekoj selidbi i imam zeku koga sam kupila kad sam stanovala u Berlinu, da mi pravi društvo, i sad spavam s njim, nemojte da mislite da sam luda – našla sam naučna istraživanja koja kažu da nema ničeg izopačenog u tome da odrasli spavaju sa plišanom igračkom i sad se spremam da ga vodim kući krajem januara da se malo podsetimo kako je to bilo kad smo nas dvoje zajedno učili nemački i čekali po vasceli dan da nam se neko a taj neko… uh… ne bih o tom nekom, ali taj neko je trebalo da se javi.

Završne i prelazne odredbe.
Fotku sam uzela sa Mattelovog sajta, a ova priča se desila pod uticajem drugog dela „Higijene nesećanja“ Marka Šelića, knjige koju razvlačim već dve nedelje i to ne zato što mi se ne dopada, već – baš suprotno, pogađa me na toliko desetina svesnih i podsvesnih nivoa, da prosto odlažem završetak jer želim još malo da živim sa junacima kojima ću sigurno posvetiti iscrpniji post, kad se malo „ohladim“.

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply