Kako da (za)volite ono što studirate

Mislim da sam ja najbolji sagovornik na ovu temu, pošto sam na opšte a i svoje čuđenje studirala (i diplomirala, a možda ću i da doktoriram) mašinstvo, iako je sve ukazivalo da ću da se bavim komunikacijom, čime se naposletu a i preposletku (počela sam da radim po završetku gimnazije) i bavim, a slagala bih vas da kažem da sam zdušno mrzela fakultet, šta više – obožavala sam ga.

A evo i kako sam se obrela na Mašinskom. Ja ustvari pojma nisam imala šta da upišem. Možda sam htela medicinu, ali ne dovoljno jako, zbog čega se sad gorko kajem, i to je jedina stvar u životu zbog koje se baš baš onoliko kajem i nije da nikad nije kasno – osim ako nemate tatu ili muža tajkuna pa da vas izdržava, u kom slučaju verovatno i ne biste želeli da studirate ponovo pod stare dane – mislim da sam ipak zakasnila da postanem dr Vera zbog čega uporno pokušavam da doktoriram, ali ni za to nemam pare pa se opet vraćamo na to da u ovoj zemlji ništa ne možeš da završiš ako nemaš pare ili nekog ko ima iste. Ima još jedna stvar sa medicinom – iako sam bila dobar đak, malo sam se ulenjila u četvrtom razredu, a prijemni nije nimalo naivan, tad su makar bila četiri predmeta od kojih je jedan fizika koju sam mrzela iz dna duše i nisam je čak ni polagala na prijemnom za tehničke fakultete, što me nije sprečilo da budem 44 na listi od nekih par hiljada. Da da, sa nulom iz fizike i ne-baš-sjajnim prijemnim iz matematike, ali ispašće da je bio toliko težak da su svi loše uradili, pa sam ja još bila i super. Nije bilo ni govora da studiram društvene nauke, jednostavno, nisam taj tip, iako se, gle čuda, time bavim, ali sam više volela da učim nešto egzaktno, kao, na primer, matematiku, u kojoj sam i pobeđivala na takmičenjima, ali eto nisam htela ni nju da studiram, jer mi je izgledalo uzaludno, pa onda umetnost… i da ne nabrajam, htela sam da studiram sve i zapravo nisam imala pojma šta, jer jedino što me je tada zanimalo bilo je da postanem novinar i bila sam ubeđena da se novinarstvo ne izučava na univerzitetu, već u redakciji, a tako je nekako i ispalo i mogu vam reći da uopšte nisam bila loš novinar, i pre nego što sam prešla u marketing bila sam unapređena u važnog urednika u jednim važnim novinama, samo što nisam konzumirala unapređenje jer sam već našla drugi posao. Inače sve vreme imam osećaj da sam ovo već pisala, verovatno i jesam, ali sigurno u nekom drugom kontekstu, a danas je baš u kontekstu fakulteta, pa ostanite sa nama do kraja emisije.

Imamo dakle: jedno „ne znam šta hoću“, jedno „mrzi me da spremam prijemni“, jedno „, jedno „ali moram nešto da studiram“, jedno „daj da to nešto bude što teže da bih dokazala sebi neznamnijašta“ i jednu posetu Mašinskom fakultetu koja je na kraju presudila. Elem, moj tata je tada bio šef policije na Paliluli i znao je sve profesore na Mašincu, koji je pripadao „njegovoj“ opštini. I na moj nagoveštaj da bih možda studirala tehniku, on me povede kod profesora Kalajdžića na katedru za proizvodno mašinstvo i tu ja, koja se do sada sa robotima srela samo u „Ratovima zvezda“ ostanem… zasenjena, očarana, fascinirana i saberem da se tu polaže samo matematika koju ne moram ni da spremam a stvarno je ona laboratorija izgledala svemirski i iako su me strugovi i glodalice ič zanimali nije da nisam volela tehnologiju, ustvari sam jedna od onih što moraju da imaju najnoviji teve, telefon, komp, pa da to onda pročačkaju i izuče ustvari nije me ni tehnologija toliko zanimala koliko budućnost, ma mislim ne znam ni sama šta se tu tačno desilo osim da sam izašla iz laboratorije sa osmehom kao kad bi me sad neko pustio u Sephoru sa neograničenim budžetom, eto otprilike tako sam ja odlučila da postanem diplomirani inženjer mašinstva.

Kad nemate starijeg brata ili sestru da vas malo upute u stvari, život zna da ispadne komplikovan. Tako meni niko nije imao da objasni kako zapravo izgleda studiranje, kao što u prvom razredu moji nisu hteli da mi kažu šta je sastav, pa sam ja umesto da napišem, nacrtala pionire kako igraju kolo jer sam pomislila da to mora biti „Kulturno- umetnički sastav“, i tog prvog semestra sam izgledala kao Alisa u zemlji mašinskih čuda, a evo šta je bila najveća misterija. Dolazim ja da pogledam u kojoj sali će biti ispit, tek tamo piše „sva literatura je dozvoljena“.

Čekaj malo.

Kakav je ovo fakultet kad mogu da ponesem sve na ispit i da prepisujem i to još ponosno ističu na oglasnoj tabli?

Ispostaviće se teži nego što sam tad naivno zaključila. Jeste, na većini ispita dozvoljena je ama baš sva literatura. Koju morate da znate napamet da bi ste se u tih tri sata i 45 minuta uopšte snašli, sad ubijte me ako se sećam šta smo uopšte i tražili u knjigama, jer, dobro ste primetili – ne bavim se time i davno je bilo, ali eto bez te dozvoljene literature i studioznog poznavanja iste niste otprilike mogli ni da mrdnete.

Onda čudna inženjerska pravila. Na primer, kako se savija grafički rad, e to je nauka ja da vam kažem, koliko sam znoja prolila pazeći da prilikom savijanja ne zaserem ono što sam noćima crtala, a da, nema da se crta običnom pa da možete da obrišete već izvoli rapidograf i moli boga da se predaje na pausu sa kog greška makar može da se izgrebe žiletom… Iako je tad uveliko bila era računara mi smo morali da crtamo rukom, što podržavam i volela bih da je tako i ostalo, pa makar na prvoj godini. Pa onda – papir se koristi samo s jedne strane, ajde čik predajte neki grafički rad gde ste daleko bilo nešto crtali „obostrano“ ima da vas pokazuju kao grešnu mečku Božanu drugima za primer kako ne treba i ne sećam se više svega, ali taj čudan svet mračnih hodnika i mirisa mašinskog ulja postao je moje „srećno mesto“ sledećih sedam godina koliko sam studirala, jer sam jednu pala, pa se onda malo razvlačila dok sam diplomirala, a faks inače traje pet.

Nisam bila najbolji student, što je za jednog vukovca iz Pete gimnazije prvo bilo neprihvatljivo, a onda sam se opustila i na kraju diplomirala sa prosekom više od 8.5, ali sam uveliko radila i iako sam možda i mogla da ostanem na faksu, to mi tad uopšte nije bilo interesantno.

Pomenula sam već da sam mrzela fiziku i da je nisam ni polagala na prijemnom – nisam zapravo ni morala, ali sam se budala prijavila i za ETF i za Mašinac, pa su mi pisali nulu iz fizike, i uprkos toj nuli mogla sam da se upišem na oba, ali sam iz prethodno potanko elaboriranih razloga izabrala mašinstvo. To što me je sačekala fizika u svim svojim inkarnacijama (pet mehanika, termodinamika…) to ćemo da svrstamo u „nisam imala ko da mi kaže“ odsek i normalno da sam te predmete jedva položila, dok sam iz konstruisanja i matematike imala super ocene, a dobro sam i crtala i moram da priznam da sam faks, uprkos razvlačenju, relativno lako završila. Pala sam godinu posle protesta o čemu ne bih ni da pričam – ja sam naime proteste dočekala kao student prodekan i usudila sam se da budem protiv protesta i to ne zato što sam bila za vlast (i zapatila nadimak „crveni prodekan“) već što mi se ništa tu nije sviđalo, ali da ostavimo ovu epizodu za moje memoare, u koje će ovaj tekst polako ali sigurno da se pretvori ako nastavim s dogodovštinama s faksa, tako da, vraćamo se na temu koja će mnogima postati aktuelna u oktobru kad shvate da studirati nije ni lako ni zabavno posebno ako ste se našli na faksu koji ste upisali jer niste znali šta (drugo).

Evo dakle saveta kako da preživite faks, bilo da ga volite ili ne volite (ako ga dibidus ne volite, promenite ga pre neko što položite 27 ispita, kao što se meni desilo u trenutku kad sam poželela da studiram nešto drugo, pa mi bilo krivo da mi sve to propadne, zbog čega sam ipak ostala):

  • nađite svoju „ekipu“. Sami nećete daleko da dogurate, uvek će tu biti neka skripta, nekakav rad, neka vežba na koju ne možete da stignete a treba vam potpis… A treba vam i neko s kim ćete da ispijate beskonačne količine kafe i igrate preferans na pauzama… Ja sam imala divne prijatelje na faksu, sad nas je život malo udaljio, ali sam sigurna da bi smo na jedan poziv svi poskakali kao musketari i njih zaista smatram dragocenijim kapitalom od diplome
  • idite na predavanja. Ja nisam, jer sam radila, pa sam odlazila samo na vežbe, a da sam išla na predavanja verovatno bih daleko brže i lakše završila. Neka predavanja su užasno dosadana i zaista nisu vredna pažnje, ali to će vam biti jasno već posle prvog, pa procenite šta ćete da pohađate a šta ne, ali bilo bi super da idete na makar 70% časova
  • idite na vežbe. Asistenti obično praktičnije pristupaju problemu nego profesori, još ako su mlađi pa se sećaju kako je to biti student, hoće da pomognu oko ispita, a možete da postanete i drugari pa da idete zajedno na utakmice (ja nisam baš nešto sekla vene za sportom, ali bila sam na muškom faksu, pa kud svi Turci…). Plus, vežbe su često obavezne.
  • vodite beleške. Možete da imate posebnu svesku za svaki predmet ili jednu fasciklu gde ubacujete papire sa beleškama, ja sam kako kad, ali dobro je imati sopstvene, jer sa tuđima obično možete da se slikate. Ovde opet nastupa „ekipa“ iz prve stavke, jer se po pravilu nađe neko pedantan od koga možete sve lepo da uzmete i ko nema rukopis kao da radi u domu zdravlja.
  • idite na konsultacije. Tu možete da pitate šta vam nije jasno, a profesor će malo više da obrati pažnju na vas, pa sutra – prekosutra može da vas uključi i u neki projekat, pozove na konferenciju… postane mentor. Nikada nisam imala loše iskustvo na konsultacijama (a verujte mi nastudirala sam se i još uvek studiram) i dešavalo se da profesori ostanu daleko duže od termina da bi primili sve.
  • učestvujte na naučnim konferencijama. Napisati naučni rad nije lako, ali prednosti su ogromne. Prvo, naučićete kako se piše naučni rad, što može da vam koristi ako odlučite da nastavite da se bavite naukom. Zatim, proširićete vidike, iako će prvo da vam se učini upravo suprotno, jer ima milion i jedno ograničenje. Onda, velike su šanse da će da vam prihvate rad kao da ste položili neki ispit ili ćete imati bolju ocenu zbog toga. Konačno, na konferencijama je veoma lepo druženje (da se ne lažemo, tamo retko ko ide da sluša predavanja) i upoznaćete ljude koji mogu da vam budu korisni da nađete posao.
  • učestvujte na -jadama (mašinijadama, elektrijadama, menadžerijadama). U pitanju su takmičenja u sportu i znanju koja su se u moje vreme dešavala na moru i to su bili, ne preterujem kad kažem, najbolji provodi u životu kojih se još uvek sećam sa (pokvarenim) osmehom. To vam dakle traje četiri do pet dana, svi su pijani kao letve i nekim čudom uspevaju da odigraju utakmice, niko ne spava i treba vam oporavak kad se vratite kući. Zgodno je što su obično u maju, taman da se resetujete pred junski rok.
  • pokušajte da u junu znate da ćete dati godinu u septembru. Nezgodno je ostavljati ispite za (neizvestan) oktobar II, tako da bi trebalo da dočekate leto svesni da imate jedan ili maksimalno dva za uslov i to da nisu baš najteži na svetu. Neko uspe i da očisti godinu, skidam kapu ali nije bilo šanse uz gazilion grafičkih radova i kolokvijuma.
  • pokušajte da ne padnete godinu da ne biste ispali iz „ekipe“ ili ako padate, padajte sa ekipom. Mi smo nesinhrono popadali – neko drugu, neko treću, ali smo se sreli na četvrtoj.
  • učlanite se u klubove i udruženja, od kojih neka tipa AIESEC i dalje smatram sektašima:) ali to ne umanjuje činjenicu da su se mnogi tako zaposlili, udali, oženili… otišli na postdiplomske u inostranstvo.
  • ako ste se već prešli prilikom izbora faksa, ne morate da odaberete i pogrešan smer. Moja „ekipa“ i ja smo se dogovorili da idemo na isti smer, normalno, najteži ali nam je bilo lepo, plus, to je bila upravo ona katedra s početka priče zbog koje sam uopšte rešila da studiram Mašinski.
  • saveti za učenje: pa tu dominiraju indivudualni stilovi. Ja nisam mogla da učim noću, a neko baš tad može, elem, kod mene je bilo ponavljanje i piskaranje i dan pred ispit oko 16 – 17h prekidam, koliko sam naučila – naučila, izlazim pa šta bude. Nikad nisam pala usmeni jer sam izlazila kad sam 70 do 100 posto spremna, ali sam često blefirala tako što se javim prva dok su još dobro raspoloženi pa mi malo progledaju kroz prste. Zato sam se pismenih onoliko napadala, ali otkud znam kako se sad polaže, tad je nešto moglo i da se prenese u sledeći rok pa smo pravili razne kombinacije uklučujući i kolektivna kukanja da nam odloži polaganje itede. Inače sam učila naglas i cela kuća je znala sve, a društvo mi je pravio moj preslatki pokojni papagaj Mićko, koji je za razliku od ove sad alamunje bio u stanju da satima sedi mirno na mom kolenu dok ponavljam. Ispite sam spremala sedam do deset dana, prosto me smaralo da se razvlačim duže od toga. Jedino sam automatsko upravljanje spremala baš dugo, i još uvek ne razumem o čemu se tu zapravo radilo, iako sam dobila devet, a to je jedan od najtežih ispita na tehničkim fakultetima o nekim čudesima gde se negativna nula pretvara u pozitivnu nulu i tako neke misterije univerzuma.
  • i radite sve što rade mladi, ja sam odolela alkoholu i drogama, ali sam u svakom drugom pogledu živela punim plućima zbog čega sam sad verovatno i mirna, jer sam sve što se imalo obaviti – obavila na vreme i to u količinama. Ako čita Sinke verovatno bi me podsetio na istorijsko pijanstvo u Skadarliji kad sam slala poljupce svim muškarcima u krugu od 500 metara, i ustvari on bolje zna šta se izdešavalo, jer se ja poslednje sećam da sam se naginjala preko neke ograde i spopadala neke tipove pa je tu bio jedan mnogo poznat glumac sa pištoljem na vodu, koji mi se pridružio i sve je to bilo strašno simpatično do pomračenja, priča se da su neka dvojica hteli da me vode kući, mislim zaista se ne sećam, ali sam se sigurno probudila u svom krevetu sa epskom glavoboljom.
  • e da, trebalo bi da imate neku blagu ideju iz čega ćete da diplomirate, pa da krenete da pišete radove od kojih ćete moći da sklopite diplomski, to profesori čak i podržavaju, ali mislim da retko ko izgura baš ovako. Uglavnom se diplomski piše od „nule“, ali eto, ako već pišete radove, vidite da budu iz „niše“ u kojoj ćete da diplomirate.
  • konačno – možete da radite tokom studija, ali ako ne morate – nemojte. Ja sam kao budala radila sve vreme (često i neplaćeno) i šta znam – niko me nije terao, nemam čak ni izgovor da nisam imala para – nisam ih svakako imala jer me uglavnom nisu plaćali, tako da, kad bih sad sve ponovo, osim što bih upisala medicinu, sačekala bih da diplomiram pa da tražim posao.

Tako da… Želim vam da upišete ono što želite, ako ne znate šta želite i imate luksuz da pauzirate, ni to nije loše rešenje, znam mnogo ljudi, čak i iz moje, sirotinjske, ratne generacije, koji su tako uradili i sad su veoma uspešni, a čitala sam da sad može s nekih fakulteta da se pređe na druge, pa je i to neko rešenje, ali eto, nemojte da se vodite bezveznim razlozima kao ja, pa da se posle doživotno kajete, mada, moram ponovo da napomenem, ne kajem se što sam završila mašinski, već što nisam medicinu, ali dobro, daće božanstvo obrazovanja da jednom doktoriram pa da postanem dr Vera s početka ove predugačke priče. Dodala bih još da sam ja studirala „po starom“, dakle pre Bolonje, ali mislim da se suština nije promenila.

Foto: SUVODOLAC

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply