Letnje

Danas sam dobila napad pisanja. Obično to biva tako što ja otvorim blog (ovo mi je treći:)) pa se onda uspalim i pišem kao blesava, zlostavljam okolinu da čita i da se divi (daleko bilo da neko počne da kritikuje, što bi rekli na TV Pink – „imaš daljinski“) a onda se tako temeljno ohladim, toliko da sam jedan od prethodnih blogova sahranila pošto je umro prirodnom smrću jer su ukinuli platformu na kojoj je bio.

Pomenula bih još da sam ovih dana grozno raspoložena, dakle moja depresija je dobila depresiju s napadima panike, pa sam ukapirala da mi pisanje smiruje namučene ganglije, i eto me samo čukam po tastaturi kao da mi je život u direktnoj proporciji sa brojem karaktera.

Nego, došla sam da napišem preporuke za knjige za leto. Malo sam se mučila oko naslova, jer, ako napišem „knjige za plažu“ ispade da obezvređujem pet knjiga s kojima sam se baš dobro provela, pa sam odlučila da stavim samo „Letnje“ iako sam svega jednu pročitala na moru.

Ne verujem u koncept „lake literature“, i koliko god sad ispala kliše, knjige delim na one koje mi se sviđaju i ne sviđaju, pa tako kod mene na polici rame uz rame stoje „Prolećne vode“ i „Đavo nosi Pradu“. Nisam rekla „dobre i loše“ pošto u mom kosmosu ne postoji loša knjiga, jer čak i iz one najgore može nešto da se nauči.

Tako da sledi moj izbor pet knjiga za letovanje, a biću slobodna da ovih dana dodam još, jer sam jedva odabrala, a leto neće da se završi sutra.

1. Dnevnik solerice, Jasmina Rodić

IMG_20140630_191813

Ubedljivo prvo mesto. Jasminu ne poznajem „uživo“ ali smo prijateljice na Fejsbuku, dok je knjiga pokazala da imamo itekako osnova da popijemo kafu u stvarnom životu, pošto je njena priča neverovatno slična mojoj, a jedan junak se čak i poklapa. „Dnevnik solerice“ sam pročitala za jedno popodne prošle godine na moru, pa posle još jednom i opet, i ponovo i još jednom ću. Najveća mana – nema je u prodaji u Beogradu.

2. Žena jednog Bordžije, Džin Kalogridis

IMG_20140630_191747

Da se razumemo, ja sam opsednuta istorijskim knjigama. Mislim da o Tjudorovima više znam nego o rođenoj familiji. A kad počnem da čitam, u jednoj ruci knjiga a u drugoj mobilni, da produbim znanje o svastici tamo nekog vojvode, jer, eto živa nisam dok ne saznam za koga se naposletku udala. U ovoj knjizi o izopačenim Bordžijama priču priča Sanča, princeza iz neke vukojebine kod Napulja, koja se udaje za jednog kljakavog papinog sina i posle ove preporuke niko živ ne bi pročitao knjigu, osim ako vam ne kažem da su sve „nijanse“ i slične knjige parodija i dečija bojanka u poređenju sa prvoklasnim i rasnim seksom opisanim ovde.

Možete da je kupite u Vulkanu, ili u knjižari Delfi

3. Zavesti Ingrid Bergman, Kris Grinalg

IMG_20140630_191722

Ovo je favorit iz senke. Prošle godine sam u Gloriji čitala o fotografu Robertu Kapi koji je, pored toga što je fotografisao savezničko iskrcavanje, Pikasa na plaži i poginuo sa fotoaparatom u ruci (obavezno pročitajte o njemu, fascinantna biografija) očigledno bio i veliki šmeker, pa se tako švalerisao (smišljam romantičan naziv za zabavljanje sa udatom ženom, ali mi ne ide) sa Ingrid Bergman. Knjigu je objavila Laguna, mislim da je čak i na nekakvom letnjem popustu, koji obično fasuju knjige što ih niko neće, međutim, ova to nije nikako zaslužila, pa je dodajte na listu ili još bolje u kofer i nećete se pokajati.

4. Prevari me ako smeš, Tes Stimson

IMG_20140630_191700

Ubeđena sam da je ova knjiga pisana na osnovu ličnog iskustva. Za sve nas koji su verovali da će tamo neko ostaviti tamo nekog zbog nas jednih jedinih, izuzetnih i neponovljivih. Kako da ne. Mene je ova knjiga, iako dosta zabavna, potresla preko svake mere, čak sam i otplakala koju, a ako nećete baš da brišete razmazanu vodootpornu maskaru pod suncobranom (a taj sotonin proizvod se užasno teško skida) onda nemojte da čitate, posebno ako se prepoznate u glavnoj ulozi. Ako ste u fazonu „nijansi“ ima seksa, samo pršti, ispada kroz prozor. Ja vam ovu knjigu najtoplije preporučujem. Nije površna. Nije jeftina. Nije banalna. Nije ništa što biste očekivali od ovakvog naslova i mekog poveza na polici u samoposluzi.

5. Kad otkuca ponoć, Elojza Džejms

IMG_20140630_191616

Elojza i njene knjige su za mene potpuno otkrovenje. Iako su sve do jedne napisane po istoj mustri:

– prelepa i malo drčna glavna junakinja, sirotica iz visokog društva bez miraza

– prebogat i predrkan namćor od glavnog junaka sa izraženom falinkom u vidu ozbiljne fizičke mane

– neizbežan i nametnut brak između gore pomenutih dvoje

dakle, iako su sve knjige maltene iste, ja ih čitam kao blesava i ne trepćem dok ne završim. Zbog Elojze i njenih disfunkcionalnih vojvoda i debitantkinja, ja sam počela da čitam elektronske knjige jer su kod nas objavljene svega tri. Posle prvih deset strana žmureći mogu da napišem kraj, ali Elojza je lija koja je to tako nekako sastavila da ne možete da se smorite, sve i da hoćete. Iako sve vreme pokušavam da izbegnem „knjiga za plažu“ – ova je upravo ta, rastopićete se što od vrućine što od miline dok budete gustirali dogodovštine engleske buržoazije, i ako me pitate da izdvojim samo jednu koju treba da ponesete na odmor – neka to bude ova.

Na kraju, a nije pravi kraj jer biće ovih preporuka još, grize me savest da li sam ipak učinila štetu ovim dragim knjigama tako što sam ih ubacila zajedno sa losionom u torbu za plažu i, iako to nisam napisala, zalepila etiketu „laka literatura“. Mogla bih sada danima da raspredam o svom ukusu (o kom, kao ni o tuđem, ne vredi raspravljati), mogla bih i sebe da optužim za „lako pisanje“, a mogla bih da citiram Moma Kapora, kome ću svakako posvetiti posebnu, pa i dve priče, jer ja sanjam da me jednog dana neko uporedi sa njim:

Izmislio sam još da sam lak pisac; političari su gonili samo one teže, pa je tu moju izmišljotinu zdušno prihvatila docnija književna kritika koja je sa visine gledala na moj skromni rad. Budući da sam pisao u beogradskom žargonu kasnije su ove dve knjige („Beleške jedne Ane“ i „Hej, nisam ti to pričala“) postale nezaobilazno štivo za mnoge slaviste od kojih su neki i doktorirali na njima, a američke diplomate u Vašingtonu imali su ih kao obavezno štivo na kome su učili savremeni srpski jezik pre nego što dođu u Beograd u ambasadu. Imao sam prilike da ih lično čujem na prijemima kako upotrebljavaju jezik iz mojih knjiga; bilo je isuviše smešno čuti uglađenog diplomatu kako kaže „kofijanović“ za kafu ili „za džabaka“ kad je nešto besplatno.

 

 

You Might Also Like

2 Comments

  • Reply
    Prvi se knjigići u vodu ne bacaju | KNJIGOFILIJA
    14. maja 2015. at 12:02

    […] Kad smo već kod knjiga za plažu, da se podsetimo šta sam to čitala prošlog leta: klik […]

  • Reply
    Aleksandra
    15. septembra 2015. at 21:48

    Ove dve poslednje sam smazala, svaku za po jedan dan :)

  • Leave a Reply