Lepi ljudi ne nose sat

Već par nedelja spektakularno najavljujem svoj povratak na rođeni blog, ali nikako da se svrzlam i „udarim“ po tastaturi, shvatili ste već ako me pratite na Fejsbuku da se nešto dešava i da nisam baš u najboljem raspoloženju na svetu, videli ste da sam tamo piskarala kako razmišljam da ugasim blog (žao mi da stoji ovako zapušten i ostavljen), međutim, nisam ja od onih što tek tako odustaju i eto me ponovo bez velikih obećanja kako ću od sad da pišem svakog dana, bez megalomanskih planova ali sa pričom koju prosto moram da vam ispričam.

Prvo da objasnimo čemu naslov, a odmah da vam odam da pola naslova na Knjigofiliji nema neko posebno značenje, već sam ih ili lupila ili su lepo zvučali, pa sad što nemaju veze s pričom – još uvek nisam čula za zakon o pisanju, član o blogovima, stav u kome naslov mora da ima veze s tekstom. Ali ovaj ima ima.

Ako živite u Beogradu i bavite se kriminalom onda ste verovatno čuli za mog tatu, legendarnog pandurčinu Aćima, koji iako je već godinama u penziji i dalje ponosno zauzima svoje mesto u urbanim legendama Beograda, a i krimosi  stare škole će da „skinu kapu“ na pomen njegovog imena, dok pandurski podmladak kad ga s vremena na vreme zaustavi u saobraćaju, samo što se ne pokloni kad vidi staru, izlizanu legitimaciju mog voljenog tate. Tog mog i takvog tatu ja stalno nagovaram da piše knjigu, jer su njegove priče ponekad urnebesne, često vrlo sentimentalne a onih tragičnih me je poštedeo i hvala mu, jer život prema meni, kao i prema mami i tati i onako nije bio preterano mazan. Da se Tolstoj ugledao na nas, možda bi napisao „sve srećne porodice su srećne na svoj način“ umesto što je luksuz različitosti pripisao isključivo nesrećnima.

Moj matori je inače autor rečenice iz naslova. Nikad nismo pošteno proanalizirali šta je tačno hteo da kaže, ali je 100% tačno, zadubite se u višeslojnost ove poruke i shvatićete koliko je mudra, mada ja i dalje mislim da je hteo samo da me odgovori od kupovine swatcha u petom razredu, jer nismo bili baš najbogatiji na svetu i često se nije nalazilo novca za tinejdžerske besne gliste – ne znam da li sam vam pisala kako sam patila što nemam „barbiku“ pa sam za trideseti rođendan otišla i kupila sebi najskuplju.

Uglavnom, on me je od pelena kljukao knjigama i vodao po bibliotekama, zimske raspuste smo obavezno provodili u muzejima i nema te kulturne „rupe“ u gradu u koju moj tata i ja nismo gurnuli nos kad smo, kao što se i sad često šalimo „bili mali“ (inače trenutno zajedno imamo preko 100 godina i još uvek mislimo da smo mladi i naravno da jesmo). Kako dobijem peticu, tako se odnekle stvori knjiga iz sarajevske „Svjetlosti“ u Cvijićevoj, gde smo tad živeli, a meni je ta knjižara bila kao kad bi me sad neko pustio u magacin Amazona, ushićenje prilikom posete istoj u rangu odlaska u Diznilend. Uglavnom, ja sam počela da dobijam sve petice (eto kako da napravite štrebera u par lakih koraka) pa su se knjige malo proredile i bile uglavnom poklon za polugođe ili nagradu na nekom takmičenju. Šta da vam kažem osim da sam za jednog maloletnika imala zavidnu biblioteku (pridružite ovome i knjige koje sam dobijala kao nagradu u školi).

Prva "ozbiljna" knjiga koju sam dobila od mojih

Prva „ozbiljna“ knjiga koju sam dobila od mojih

Da se razumemo samo mama i tata smeju da me zovu Verica:

A posveta je starija od biblije:) eto pa mi posle ne verujte kad vas ubeđujem kako sam zapravo matora i kako izgled vara

A posveta je starija od biblije:) eto pa mi posle ne verujte kad vas ubeđujem kako sam zapravo matora i kako izgled vara

Ovih dana sam nešto prinudno sletela i ponovo se družim sa mojim „tajom“ i tako nas dvoje bistrimo politiku i stara dobra vremena, juče se baš nešto setim jednog sodadžije iz Maršala Tolbuhina ili kako god se trenutno zove ulica, ali nisam mogla da se setim kako se zvalo ono piće u zelenoj flašici, a matori kaže „pa klaker kako se ne sećaš“, pa smo onda diskutovali o kolačima iz „Zagreba“ (možda se sećate, ali tako se zvao „Ruski car“ kada nije bilo popularno da se zove „Ruski car“ a sad je i onako tu bezvezni Vapijano) i šta hoću da vam kažem, zašto ustvari sve ovo pišem – a ti mama nemoj da budeš ljubomorna jer sam o tebi već pet puta pisala na blogu – čuvajte svoje tate i mame. Dođe dan kad počnete da ličite na njih, kad shvatite da su bili u pravu i kad utvrdite da su vam oni najbolji prijatelji na svetu, sigurno rame za plakanje, ruka koja vam drži glavu i lavor da povraćate, šoljica kafe u trenutku kad biste menjali i veru i državu za gutljaj iste, pozajmica na kraju meseca čak i kad zarađujete više od oboje i najbezuslovnija ljubav u kosmosu.

Ajmo sad svi zajedno po maramicu, a u sledećem uključenju obećavam da ću da pišem o nekoj knjizi, ovo danas je bilo, složićete se – mnogo preče.

You Might Also Like

5 Comments

  • Reply
    kaovodazacokoladu
    3. februara 2015. at 16:48

    Obozavam da citam tvoj blog i nadam se da vise neces razmisljati o tome da ga ugasis jer bi me, kao i mnoge druge, to bas rastuzilo. Nema veze, pisi kad mozes, vredi cekati na tvoje price, samo nam ih ne uskracuj! ;-) Sve najbolje!

  • Reply
    Никола Таза Таузовић
    3. februara 2015. at 17:29

    Svaka čast! Oduševila si me sa ovom pričom. Samo tako nastavi! ;)

  • Reply
    Tamara
    4. februara 2015. at 09:30

    Bravo!

  • Reply
    Aleksandra
    18. avgusta 2015. at 19:43

    Zato ja moju jednu jedinu Zorku čuvam kao oketo u glavi :)

  • Reply
    Zašto volim internetE | Candy Clutch
    31. oktobra 2015. at 16:22

    […] ćete već i sami vidjeti pročitate li neke od njenih postova. Vera je tvorac čuvenog blog posta Lepi ljudi ne nose sat uz koji sam se isplakala ko kišna godina, iz raznoraznih razloga, eto […]

  • Leave a Reply