Crkvena mišica

Poslednji nastavak „Kupoholičarke“ kupila sam reda radi i da bih imala ceo komplet. Koliko sam bila oduševljena s prva dva nastavka (od kojih sam jedan u rubrici „verovali ili ne“ pročitala na engleskom, a ako revnosno pratite blog znate da mrzim da čitam knjige na stranim jezicima), toliko su me svi potonji smorili, ali sam ih uredno pročitala, iako su se pretvorili u sopstvenu parodiju.

Tako da ću verovatno na silu ili preskok da pročitam i poslednji deo („Kupoholičarka spašava stvar“ u izdanju Lagune) i da se nadam da je Sofi Kinsela jednom za svagda završila sa Beki Blumvud, te da će da se seti kako je recimo „Devojka iz dvadesetih“ gotivna knjiga (a jeste mnogo lepa, obavezno pročitajte, ja sam plakala na kraju i to mnogo) pa da napiše tako nešto a nas da ostavi da se sećamo blentave Beki i njenih beskonačnih prepiski sa inima (što je možda i najsmešniji deo serijala).

Moliću lepo, znam o čemu pričam, sve ih imam i sve sam pročitala.

Moliću lepo, znam o čemu pričam, sve ih imam i sve sam pročitala. Ovo sam ja nešto pokušavala s novom kamerom, mislim da ću ipak da se vratim mom imporvizovanom studiju to jest belom hameru i ikea lampici.

Iako teško mogu da se poistovetim sa likom i delom Blumvudove, nije da nemamo dodirnih tačaka. Obe smo radile kao novinarke i obe smo prepeglale kartice, s tim što u mom slučaju kraj nije bio ni srećan ni romantičan, i tek sam pre izvesnog vremena skinuta sa crne liste kreditnog biroa, na koju sam zapravo dospela slučajno i mnogo posle mog istorijskog bankrota, ali zvuči dobro za priču, pa da ostavimo.

Važna napomena: sledi priča o parama, što je osetljiva tema opšteg tipa i moji finansijski problemi će vam možda izgledati smešno, međutim. Sve što sam potrošila pošteno sam i teško zaradila, a pozajmice sam uzimala samo od roditelja i banke i naposletku ih vratila.

Sve je počelo 2001., kad sam se dokopala te sotonine naprave poznatije i pod nazivom kreditna kartica. Pre toga sam radila na „crno“ pa nisam ni mogla da je imam, i zamislite moje sreće kad sam otišla u Komercijalnu, otvorila račun, podigla čekove i Visa karticu. Prvo sam se uzdržavala, pa sam onda kupila patike na dva čeka, pa mantil na šest, pa štrpnula malo dozvoljenog minusa, pa ceo i dok ste rekli piksla, eto mene u tadašnjoj Nacionalnoj štedionici kako vadim još jednu karticu. Sve je otišlo u tri lepe 2003., kad sam dobila svoju prvu ozbiljno veliku platu, za koju sam verovala da je valjda beskonačna, i u portfolio dodala MasterCard i još jednu Visu. Tad sam radila u jednom modnom časopisu i smatrala sam da treba da budem adekvatno obučena, i sećam se, kao da je juče bilo, kako sam jednom na ulazu u zgradu slomila štiklu, ali ne slomila na pola, već je nekako isterala iz ležišta, i umesto da odem kod šustera ja sam normalno nonšalantno kupila nove cipele i kad sam već tu, hajde da svratim u Mango (koji se tek otvorio i bio je potpuna senzacija), pa tu punu kesu, a mogla bih i šminku (i to ni manje više nego Dior, Clarins, Givenchy), treba mi nešto i od domaćih kreatora (odmah kod Dragane Ognjenović i Valentine Obradović), e pa sad ne mogu da imam unikatnu haljinu i serijski proizvedene cipele (kod Igora Todorovića po divne plave štikle), ova torba mi je malo bezveze, mogla bih u Rim po Armani, sad vam ovo možda zvuči kao zezanje, ali stvarno je tako bilo i još gore, jer sam istripovala da ne mogu da nosim bilo koje čarape pa sam kupovala neke preskupe francuske, više se i ne sećam kako se zovu, onaj kredit na kartici se vrti (verovala sam i da je revolving beskonačan) a vrhunac je bio kad sam otišla službeno na Kanski filmski festival i tamo potrošila… pa bolje da ne znate koliko, to su se točili niche parfemi, kupovali šeširi (!?), vozilo taksijem od Kana do neke vukojebine u Provansi u kojoj smo bili smešteni, kafenisalo ispred kazina u Monte Karlu, a sad sam se setila još jednog zločina protiv sopstvenog budžeta – stalno sam imala neke službene troškove (taksi, ručkovi…) i mrzelo me da skupljam račune, tako da sam uredno finansirala firmu iako sam sve mogla da refundiram da nisam bila lenja guzica, uglavnom evo kako se završilo.

Prodali su firmu. U novoj nije bilo mesta za mene. Ostala sam bez posla, bez prebijene pare i u dugovima do guše.

Dešava se.

Prvo sam mislila da ću očas posla da nađem novi posao, pa onda lepo jedan kreditčić za refinansiranje, međutim, potraga za poslom se odužila, a ja sam morala od nečeg da živim, pa sam se zaglibila još više jer sam terminirala i poslednju crkavicu na već ispoštenoj i klinički mrtvoj kartici.

Ni to mi nije bilo dosta, već sam iskukala od mojih da me pošalju na put u Veneciju da se oraspoložim i tu spiskala još para koje nemam, a posla ni od kuda. Završilo se tako što su mama i tata vratili moje dugove i to od novca namenjenog za stambena pitanja, duša me boli kad pomislim da je deo moje porodične kuće završio tako kako je završio, ali eto… dešava se.

Međutim, nije sve tako crno iako sam prilično birala reči da opišem svoj bankrot. Sabrala sam se i preduzela mere koje i dan danas uspešno sprovodim:

  • Isekla sam sve kartice
  • Ukinula dozvoljeni minus
  • Vratila čekove
  • Počela da plaćam isključivo u kešu

Ovo je osnovni set finansijski mera. Ne uzimam kredite, ako nešto baš toliko želim, stisnem se par meseci pa uštedim, imam karticu za plaćanje preko interneta i to samo zbog bloga, ne plaćam na rate… Nije ovo teklo ni lako ni glatko, pošto sam ipak brzo posle bankrota našla novi, još plaćeniji posao, ali iako sam nastavila da kupujem kao blesava, trošila sam samo ono što imam, pa kad sam ostala bez istog (dešava se, je l’) makar nisam bila u dužničkom ropstvu, čak sam imala i neku ušteđevinu.

Tako sam ja nekad, molim vas da primetite kese Hermes, Tiffany & Co, H&M bih kupovala i da imam milione jer ih prosto obožavam. Gledam sad ovu sliku i tačno vidim jednu ratu školarine.

Tako sam ja nekad, molim vas da primetite kese Hermes, Tiffany & Co, H&M bih kupovala i da imam milione jer ih prosto obožavam. Gledam sad ovu sliku i tačno vidim jednu ratu školarine.

Ako ste prvi put na blogu onda verovatno ne znate da sam nedavno upisala doktorske studije i da plaćam basnoslovnu školarinu zbog koje sam morala da sprovedem i radikalnije mere. Srećom, pa je moj odnos prema materijalnom počeo da se menja kad sam bila u Nemačkoj, gde su svi dronjavi i kao ispali iz kontejnera i gde nije nikakva sramota kupovati na buvljaku, pa sam se i ja malo opustila i sad više ne moram da kupujem Lancome maskaru kad sa Catrice postižem isti efekat i evo gde sam uštekarila:

  • Od garderobe kupujem samo ono što mogu da uklopim sa ostalim i što mi se baš sviđa, tako da sad nosim pretežno crno-belo-sivo a poreklo garderobe H&M, Primark i second hand prodavnice
  • Skupu šminku sam zamenila drogerijskom, mada se i dalje ne odričem MAC rumenila, pudera i spreja za fiksiranje
  • Prestala sam da kupujem strane časopise koje i onako ne stižem da pročitam, već iskukam od prijatelja kad odu u inostranstvo, a domaće sam skoro načisto eliminisala i čitam samo Nedeljnik, Lepotu i zdravlje i par žutaća koji nešto smešno koštaju.
  • Izbegavam da se hranim po restoranima
  • Cipele probam u radnji pa ulovim na Limundu
  • Tašne takođe nalazim na Limundu
  • Pošto sam uništila tri para skupih, brendiranih naočara za vid, kupila sam neke od 3.000 dinara i sasvim dobro izgledaju
  • Prestala sam da kupujem kreme za telo jer ih nikad ne koristim, već ih otvorim, probam, i onda otkrijem kad su se već pokvarile
  • Staru garderobu dajem u program reciklaže H&M-a i dobijam kupone za popust
  • Ne putujem toliko (čitaj: uopšte), zbog čega strašno patim, ali sam morala da se prizemljim dok ne doktoriram i onda ću da udarim po Evropi makar ponovo bankrotirala
  • Ne uplaćujem besmisleno skupe pakete u fitnes centrima gde odem dva puta i nikad više
  • Ne kupujem besmisleno skupe poklone, zbog čega mi je isto žao, jer volim da poklanjam, ali nužda zakon menja
  • Prestala sam da pijem kafu, ne toliko zbog para, koliko me boleo želudac i sad pijem čaj, a pošto sam volela skupe kafe za poneti onda je ovo značajna ušteda, mada se ispostavilo da volim i skupe čajeve.

Nikad nisam mnogo trošila na:

  • Kozmetičara
  • Nameštaj (uređenje kuće me zanima koliko da tu i tamo prelistam Schonen Wohnen)
  • Zanimljivu hranu (znate ono u lepim pakovanjima po supermarketima)
  • Alkohol (ne pijem)
  • Auto (ne vozim)
  • Nakit (volim bižuteriju)
  • Sokove, koka kole i slično (retko pijem bilo šta osim vode)

Ne mogu da se odreknem:

  • Parfema
  • Frizera (i stalno dolazim u iskušenje da vadim neke pramenove, pa to platim boga oca i onda budem nesrećna pa se vratim u svoju boju)
  • Knjiga
  • Taksija
  • Opreme za moju papagajku Angi (i skupe hrane i igračaka, stvarno nije kul da joj drobim lebac)
  • Nekih malih fetiša tipa Moleskine svesaka
  • Slatkiša

Sa gomilom stvari koju posedujem se redovno obračunavam, većinu poklonim, nešto recikliram, nešto bacim, ali se srećom ne vezujem mnogo osim za neko dronjavo jastuče koje imam od kad sam bila beba i knjige. Razmišljam da pretrebim i svoju biblioteku jer imam policu knjiga na engleskom koje ne čitam niti ću, onda neke psihološke za koje sam se svojevremeno zapalila, a sad me više ne zanimaju i iako sam mislila da sam se rešila nekih romana koje ne znam zašto sam uopšte kupila, izbili su pre neki dan na gomili, pa ću i njih da istranžiram.

Tako da. Nisam baš dibidus propala i mogu i dalje da idem u šoping jer ustvari obožavam kupovinu i stvarno mi smiruje živce, ali ako niste gadljivi, verujte mi da je na buvljacima i na Limundu još uzbudljivije i možete da nađete stvari koje nema šanse da biste inače priuštili za taj novac (nedavno sam kupila Carven Paris tašnu od 450 evra za 1700 din i PAAR cipele nove novcijate za 999 din), ali ako mislite da će vas proganjati duhovi prethodnih vlasnika i zaraze, onda vam ostaju ove legitimne radnje tipa H&M, C&A… Ja nisam ljubiteljka rasprodaja jer nikad ništa pametno ne nađem, ali ko nosi mali broj može svašta da izburla.

U prirodi izgledaju još bolje, bonus 12 puta jeftinije. Ove su polovne, ali malo nošene, a jedne sam našla skroz nove, sa onom nalepnicom odozdo.

U prirodi izgledaju još bolje, bonus 12 puta jeftinije. Ove su polovne, ali malo nošene, a jedne sam našla skroz nove, sa onom nalepnicom odozdo.

Sad se spremam na najdrastičniji poduhvat – toliko mi se priputovalo da ću pokušati da ništa ne kupujem narednih par meseci ne bih li otišla letos u Berlin. Juče sam pregledala zalihe, i sa šminkom stojim solidno, parfema i onako imam za celu Palilulu, knjige mi se vuku nepročitane još od sajma, garderobu sam nedavno obnovila, a imam i nove novcijate stvari od prošle godine, ako smršam, imaću još više, Angiju sam kupila džak hrane, nabavila sam sve knjige za faks, uštedela polovinu poslednje rate za školarinu (za ovu godinu)… ima solidne šanse da mi letos dupe vidi put ako ulovim avio kartu na promociji, pošto mi ne pada na pamet da idem lou kostom makar nikad u životu ne izašla iz zemlje, ako me ne bude mrzelo, jednom ću da vam napišem i zašto.

Kad već ne mogu da se kao Beki Blumvud jednostavno udam za bogataša. Ovo sam baš onako bezveze lupila, čisto nekako da završim priču a da ima kakve takve veze s početkom i ponovo se ponašam u skladu sa nepostojećim zakonom o pisanju, član o blogovima. Da prostite, ništa mi ne bi falilo da se udam za nekog ko ima mnogo para, još kad bi hteo da me finansira a ja da budem naučnica i pisac, piii gde bi mi bio kraj.

Naslovnu fotku mi je pozajmio moj super-prijatelj Vladimir Suvodolac, ne bilo vam zapoveđeno, idite na njegov Pinterest ili Instagram da vidite kako on to lepo radi. Sad sam se zagrcnula kad sam videla koliko pratilaca ima, moraću da obnovim pregovore o izložbi s njim.

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply