Kako postati i ostati sam

Pre par dana sam pročitala novu, i moguće prvu knjigu Ivana Tokina „Najnormalniji čovek na svetu“ i iako sam se zamalo rasplakala na kraju ustvari sam se ubila od sreće što konačno na Knjigofiliji mogu da pišem o novoj domaćoj knjizi koja mi se sviđa. Prvo nisam htela da je kupim jer je mirisala na Samizdat (koji, doduše, i jeste izdavač) i na nešto što je od početka osuđeno da bude prihvaćeno u „beogradskim krugovima“, a onda sam dobila na poklon vaučer za Vulkan i preteklo mi 700 dinara, pa pošto ne vraćaju kusur, ja dograbim Tokina, istog dana pročitam i raspadnem se.

Ivan Tokin je, bar po opisu mojih drugara iz „beogradskih krugova“ neko koga morate da poznajete ako ste u krugovima i neko ko je neverovatno gotivan i radi kao kuvar (ne znam zašto svi to podvuku, kao da su kuvari neko s kim inače nećemo da se igramo osim ako ne pišu knjige). Nisam ranije čula za njega i sad ne znam da li je to blam ili svejedno, u svakom slučaju, mene malo briga šta „krugovi“ misle, i zaista ne marim čime se bavi pisac (osim ako nije ubica ili neki manijak) – kad mi se knjiga sviđa, desi se da zaboravim i ko je pisao, i eto, pitajte me kako se zove onaj Nemac što je pisao „Lošu karmu“ – pojma nemam, što me ne sprečava da je obožavam. Čitajući „Najnormalnijeg čoveka na svetu“ izvesno ćete se informisati o autoru, jer je glavni junak upravo kuvar, a i vidi se da je napisao knjigu o sebi i malo je pretenciozno krstio, ali pošto me je baš taj „beogradskokrugougodan“ naslov i privukao da pročitam, ne mogu da ga kudim.

Da li ste primetili da se sa izdanjima menja boja korice? Gotivno.

Da li ste primetili da se sa izdanjima menja boja korice? Gotivno.

Moram da priznam da početak nije obećavao, pošto sam umislila da sam u još jednom strip romanu, zahvaljujući nadimcima kojima je Tokin pokrštavao protagoniste, i tu ja skočim na osamdesetu stranu da prekratim muku, međutim, kod osamdesete strane me nešto preseče i naposletku zaglavim čitajući do kraja, pa se vratim na početak da utvrdim šta sam propustila i osvanem sva naduvena ali bogatija za saznanje da se u Srbiji konačno pojavila normalna domaća knjiga koja mi se sviđa.

Da se ne lažemo, atmosfera je malkice jeziva, makar meni, koja se, posebno u delovima u kojima se glavni junak seća svoje porodice i detinjstva, osećam kao zalutala u onaj grozni film „The Others“ i nisam bila srećna dok sam čitala, prosto me je bolela usamljenost koja curi na sve strane i najprosto sam se prepoznala, jer, ja osim što nisam kuvarica, živim u paranoji da ću ostati bez roditelja, imam svoju „pravnicu“ (morate da pročitate da biste ukapirali o čemu pričam), imam svoje „pseto“ i osećaj da bacam pare u vodu, plašim se svog stana ali ne mogu da ga napustim, i ako to čini najnormalnijeg čoveka na svetu, onda me dodajte na listu odmah iza Tokina, jer sve što je napisao (osim kuvanja, ne znam da kuvam i ne volim i ubijte me eto priznala sam) mogu da prebacim u ženski rod i potpišem.

I tako ja sad čitam i čitam ovo što sam napisala i ne sviđa mi se nimalo, znate ono kad treba da opišete nekog u kog ste se zaljubili pa ne možete da se setite kako izgleda, e tako ispada da i ja ne mogu kršteno da besedim o knjizi koja mi se dopala.

Zaljubila sam se u ovu fotku i nije da ima neke veze s pričom, ali morala sam da je ubacim

Zaljubila sam se u ovu fotku i nije da ima neke veze s pričom, ali morala sam da je ubacim

Pokušavam da kažem, i sve se nešto saplićem, da sam se bre uplašila od samoće ali da i dalje udobno živim u svom usamljenom svetu i ne želim i ne smem i neću da ga menjam jer mi se desilo ono čega se plašim više nego mraka – navikla sam se i sad ne znam šta da radim. Znate šta mi se nedavno desilo? Ugojim se ja, i to onoliko (nemojte molim vas da me zamišljate kao sremsku kobasicu, kad se to rasporedi na moju visinu, ispadnem tek krupna, nikako debela i nemojte da mi prevrćete očima, rekli smo da na Knjigofiliji nema političke korektnosti dakle ako si debeo onda si debeo i zaista ne znam kako to lepše da kažem) i posle nekoliko mučnih pokušaja dijete, napokon odem kod nekih nutricionista na glasu i počnem da mršavim kao blesava, toliko da posle svega deset dana mogu da skinem nove farmerke kao čarape (ok, stare ne mogu da navučem još uvek ni kao čarape) i sve u svemu izgleda da će to da izađe na dobro i da ću koliko u februaru da povadim staru garderobu iz zamrzivaača ili gde god da sam je već sakrila, dakle to je sve super, a sad da čujete šta ja za to vreme mislim, evo, lepo da ne verujete, ja se ovih dana ubijam od kovanja planova šta ću da radim kad izgubim izgovor ugojenosti koji sam uredno koristila da izbegavam večernje izlaske poslednje dve godine.

40H

Slike sam preuzela sa supergotivnog besplatnog foto stok sajta: http://www.gratisography.com/

To sam vam ja. Kad sam naumila da pišem o Tokinovoj knjizi htela sam zapravo da to ispadne jedan zabavan tekst, poput onih sa Tarzanije – tipa „Kako da postanete i ostanete sami u 10 laikh koraka“, pa da ja tu napravim jednu smešnu listu koja počinje tako što se rodite kao jedinac, pa više volite da idete u biblioteku nego u parkić, pa radije spremate ispit nego što ostajete u gradu do 8 ujutro, pa se onda zaljubite u pogrešnog broj 1, preko pogrešnog broj 2 i onda prestanete i da brojite i da se zaljubljujete, pa rešite da odete a onda se vratite, pa date otkaz, dva tri jer eto sigurno će tamo više da me cene, pa putujete kao da ste u bekstvu i zadužite se pa onda pređete na keš jer „volite da trošite samo ono što imate“, pa onda imate potrebu da vas svi vole, pa vas odjednom prođe, pa shvatite da nemate ni pola pravog prijatelja pa se tešite kako niko i nema više od jednog do dva, pa vas uhvati panika zvana „muž kredit beba“ pa vas prođe, pa proučavate veštačku oplodnju, donaciju jajnih ćelija i spermatozoida, pa se onda stresete kad pomislite koji li su to likovi koji tek tako ustupe svoje potomke za honorar pa kažete biće sve u redu kockice se uvek slože, pa se probudite u znoju na četrdeseti rođendan pa pričate kako se ne kajete a kajete se kajete i kad biste samo mogli da vratite vreme unazad ali eto ne može, nije Tesla dovoljno poživeo da smisli kako, i na kraju se pretvarate da su četrdesete nove tridesete a bežite od dečijih rođendana kao nečastivi od krsta i sami ste, užasno ste sami i što je najgore, možda vam se tako i sviđa.

Nije ispalo mnogo smešno. Žao mi je. Nisam htela da bude tužno. Samo je postalo.

Pročitajte obavezno knjigu.

You Might Also Like

5 Comments

  • Reply
    sladjanajakovac
    16. decembra 2014. at 21:33

    Wow. Ovo sto si srocila u poslednjem pasusu je neverovatno iskreno i nekako jednostavno receno (sto je najlepse u tvom stilu pisanja), a u isto vreme jako duboko I pogadja pravo u srce. I iako sam ja nasla svoju drugu polovinu I imam dvoje divne dece, hocu da ti kazem da ljudima koji su tako introspektivni, kreativni I inteligentni kajanja nikad dosta, ni preispitivanja, I uvek tu ima nekih kriza, I ako nije usamljenost u tom smislu, onda je u nekom drugom i hvala ti, kupicu knjigu prvom prilikom!

  • Reply
    Ivan Tokin
    24. februara 2015. at 00:55

    Uživao sam čitajući ovo što si napisala, u svakoj rečenici.

    A što se tiče skakanja na osamdesetu, potpuno te razumem, hirurški si precizno skočila na pravo mesto. Ja bih to svakome savetovao, prvih deset, pa na osamdesetu do kraja, pa onda nazad, ako te zanima šta ima tamo.

    Ivan Tokin

    A samoća? Pa to je valjda jedina istina.

    • Reply
      Vera Aćimović
      20. marta 2015. at 11:01

      Dragi Ivane,

      Mnogo vam hvala. Tek sam sad videla vaš komentar, moja wordpress tema je malo „senilna“ pa mi ne iskaču notifikacije.

      Da dodam da mi se mnogo dopada što menjate boju korice na svakom izdanju. Uzdržavam se da ne kupim sve:)

  • Reply
    Aleksandra
    8. septembra 2015. at 23:39

    Hm… nemam obicaj preskakanja stranica pri citanju knjiga :) Ili mi se cita ili je procitam na silu pa stavim na policu za pokloniti… No, tvoj tekst je tooliko jak da nemam pojma o kojoj si knjizi pisala.

  • Leave a Reply