Kako da (ne) pronađete strane časopise u Srbiji?

Evo do koje mere ide moje obožavanje strane štampe. Jedne godine, a bilo je to dosta davno, nađem se ja na Kanskom filmskom festivalu (kao izveštač, pričala sam vam već kako sam u prethodnom životu bila novinar, ili vam nisam pričala?). Hotel je bio daleko, bukvalno negde u Provansi, autobus kreće jednom u sat i po a mi smo imali organizovani prevoz ujutro i povratak kasno noću, tako da sam manje – više bivala ceo dan na nogama.

I tako se ja nađem na Kroazeti i umesto da idem da zevam u crveni tepih ja ugledam kiosk sa morem, ma kakvim morem, okeanom časopisa i još sve neka specijalna festivalska izdanja i kako sad da odolim, šta da radim, daleko bilo da se ne rasproda? Naravno da sam kupila jedno tri kile koje sam vucarala do jedan ujutro sledećeg dana, ona kesa mi se usekla u dlanove, ali da li sam pomislila da ih bacim i rešim se bede? Ni slučajno.

Ja na festivalu (ovo sam nekako ukebala statistu iz Star Wars da se slika sa mnom) a u mojoj desnoj ruci možete da zapazite sivu plastičnu kesu sa novinama.

Ja na festivalu (ovo sam nekako ukebala statistu iz Star Wars da se slika sa mnom) a u mojoj desnoj ruci možete da zapazite sivu plastičnu kesu sa novinama.

Pitajte nekog ko me dobro poznaje šta ću prvo da uradim kad doputujem negde. Ostavim kofer i odjurim do prve trafike da kupim štampu. Pa se nekad tako iznerviram kad stignem kasno i spadnem na domaće novine koje sam kupila na našem aerodromu, ali koliko god kasno da dođem, sigurno ću da odem da proverim da neki kiosk slučajno ne radi. Onda kupim pet ili šest, pa svakog dana još po dva, pa kad treba da se vratim a ne mogu da ih ponesem zato što su teški – pa to su potresne scene, pre bih bacila nove čizme nego svoj dragi „Closer“, ali uspem ja to nekako da uguram što u kofer što u ručni prtljag, pa na aerodromu dokupim još, koje pročitam u avionu i onda ih donesem kući da slikam za instagram, malo prelistam i bacim i nije mi žao jer se moja poslednja avantura skupljanja časopisa završila tako što smo porodično ispodobijali kilu dok smo ih izbacili s terase gde su se nastanili.

Poslednji krupniji plen

Poslednji krupniji plen s putovanja

Časopise sam volela oduvek (navukli me moji na Mikijev Zabavnik i Mikijev Almanah, a zbog potonjeg sam naučila i latinicu pre polaska u školu) i ima jedna sveska, mislim da je mama još uvek čuva, a stajala je pored telefona u našem stanu u Cvijićevoj i tu smo ostavljali jedni drugima poruke, kad odemo u školu to jest na posao. Svaka druga strana glasi ovako „Tajo, kupi mi Ćao Ona i Politikin Zabavnik. Voli te ćera“. Kad sam bila mala htela sam da budem novinar jer sam mislila da je novinar onaj što radi u kiosku i blago njemu, može da čita svu štampu a posle sam i postala novinar, onaj pravi i to mi je dosta dugo bio omiljeni posao dok nisam shvatila da se neću ‘leba najesti i prešla u reklame. Inače sam, ako kojim slučajem do sada niste saznali, mašinski inženjer, nisam vam se pohvalila čitave dve nedelje i ne pitajte me otkud ja tamo jer ako krenem da pišem o tome ima da ispadne tekst na deset strana, što nije tema današnjeg uključenja već sjajni, debeli, masni i mirišljavi strani časopisi.

Kod nas najčešće kupujem britanski Glamour, iako nisam posebno luda za njim (malo teksta, mnogo reklama, džepni format), ali je najjeftiniji i ima ga svuda.

Kod nas najčešće kupujem britanski Glamour, iako nisam preterano luda za njim (malo teksta, mnogo reklama, džepni format), ali je najjeftiniji i ima ga svuda.

Kad sam krenula u gimnaziju tata je počeo da mi donosi stranu štampu iz magacina Politike (imao je tamo drugara, koji mi je slao oštećene primerke) i tako sam ja počela pomno da pratim onaj ljubavni strip u Bravo Girl, bistrim Burdu i Neue Mode (to jest onih par strana koje nisu šnitovi) i nekakvu gomilu magazina za uređenje stana na italijanskom koji su mi i danas ostali slaba tačka pa ih s vremena na vreme kupim iako nisam posebno opsednuta enterijerom.

Zaboravila sam da pomenem da naravno da po svetu ima super besplatnih magazina i ovo je jedan koji sam dobila iz Londona i oduševila se, vidite da je stariji od godinu dana, a ja ga i dalje čuvam

Zaboravila sam da pomenem da naravno da po svetu ima super besplatnih magazina i ovo je jedan koji sam dobila iz Londona i oduševila se, vidite da je stariji od godinu dana, a ja ga i dalje čuvam

Onda je u četvrtom razredu gimnazije moja drugarica iz klupe otišla u Ameriku i po povratku mi donela na poklon Cosmopolitan, Mademoiselle i Vogue i ja sam bila toliko van sebe od sreće da sam ih sledećih nekoliko godina čuvala i čitala kao Sveto pismo. Vogue je odmah ispao iz igre (ni dan danas mi se ne dopada i pročitala sam, to jest, trudila sam se da pročitam jedno dva broja koje mi je neko poklonio), Mademoiselle je bio ok (na žalost, ugašen je pre desetak i kusur godina) ali Cosmo pa to je bilo kao da sam otvorila Knjigu postanja, još one stranice gde imaš da protrljaš ruku parfemom, što nikad nisam videla pre toga, pa šareno, pa veselo, pa debelo, pa puckanje strana… Tako je počela najveća ikad zabeležena ljubav između čoveka i časopisa, to jest mene i Cosmopolitana (u kom sam čak kasnije i radila a to sam vam već sigurno pričala).

Sad najviše volim hrvatski Cosmo i dovijam se na sve načine da se svakog meseca dokopam svog primerka

Sad najviše volim hrvatski Cosmo i dovijam se na sve načine da se svakog meseca dokopam svog primerka

Te godine je otprilike počelo veliko sranje u zemlji (još uvek nekoj vrsti Jugoslavije), ja sam krenula na faks i počela da radim, strani časopisi su polako nestajali, to jest sve je nestajalo ali ja ne želim da zaboravim to vreme, mislim, imala sam samo 19, bila sam suviše mlada da bih bila ogorčena, jedino me je izluđivalo kad ni iz petog pokušaja ne uspem da uđem u autobus (to bih već mogla da zaboravim) i eto ja se sećam kako mi je bilo lepo na faksu i na radiju i kako sam visila iz autobusa. Da bih na trećoj godini faksa kad su prestale da izlaze skoro sve sem dnevnih novina, kod uličnog prodavca u Knezu naletela na novi – novcijati britanski Cosmo, koji je koštao boga oca, ali ja sam imala kao neku svoju platicu i kad sam malo došla sebi i shvatila da ispred mene stoji pravi pravcijati časopis sa Kameron Dijaz na naslovnoj strani (joj čega se sve neću sećati) odmah sam ga kupila i ugovorila s prodavcem da mi odvoji po primerak svakog meseca.

To je taj!

To je taj!

Napisala sam još ovoliko otprilike, pa sam obrisala jer sam dobila pundravce da objašnjavam zašto za mene devedesete nisu bile tragične, pa sam onda ukapirala da možete da steknete pogrešan utisak da sam živela u medu i mleku a istina je tamo negde što bi rekli Molder i Skali, pa sam se onda zaletela da objašnjavam kako sam se zlopatila kao i svi ostali ali naposletku – imam pravo da volim deceniju u kojoj sam bila dvadesetogodišnjakinja i ne moram da se pravdam zbog toga. Takođe me uhvatilo da vam objasnim kako ovo nema veze s politikom ali sam onda brže bolje krenula u objašnjavanje da nikako nisam od onih koje politika ne zanima, gde ne zanima, pa ja bez tri dnevnika ne ležem u krevet, ukratko to je bila tematika obrisanih poglavlja u današnjem uključenju.

Nego, da vidimo gde se to prodaju strani časopisi kod nas i kakva je ponuda.

Ubedljivo najbolje mesto da pazarite inostranu štampu je sajam knjiga, preciznije štand Global Pressa u hali 14, gde rasprodaju aktuelna izdanja po 150 dinara, jedini problem je što je sajam knjiga jednom godišnje, a neki kao ja, volimo da svakog meseca dobijemo svoju porciju sjajnih, glatkih, lepo upakovanih i mirišljavih novina iz uvoza.

Moj omiljeni štand zbog kog ustajem kao veštica prvog dana sajma dok ga nisu opelješili

Moj omiljeni štand zbog kog ustajem kao veštica prvog dana sajma dok ga nisu opelješili

Sledeće najbolje mesto je jedna mala knjižara – kartolerija u Vasinoj na stanici trolejbusa 28 i 40, tačno između Zmaj Jovine i platoa kod Filozofskog. Tu je ubedljivo najbolji izbor, možete da se pretplatite pa da vas svakog meseca čeka vaš paket, novine nisu bajate, a one kojima je istekao rok prodaju sa strane po daleko nižoj ceni. Stičem utisak da oni imaju više izdanja i bolje cene nego Global Press, i tu često možete da nađete modne časopise sa onim super poklonima (ja baš skoro kupila Marie Claire sa nekim preskupim Percy & Reed sredtsvom za kosu), onda možete da listate do mile volje, prodavci su ljubazni i gledaju svoja posla, a cene… Pa sad. Strana štampa je kod nas luksuz i imate od 300 do 1500 dinara, što je naravno poražavajuće kad pogledate pravu cenu na naslovnoj strani, ali sigurno mnogo jeftinije nego da sednete u avion i skoknete do najbližeg aerodroma da se opskrbite.

 

Ovo je neverovatno gotivan časopis, vaistinu za malo mlađe od mene ali to me ne sprečava da ga obožavam. Izgleda da ga niko sem mene ni ne kupuje, pa uvek ostane višak koji posle rasprodaju i tako ga nađem za 150 - 200 dinara.

Ovo je neverovatno gotivan časopis, vaistinu za malo mlađe od mene ali to me ne sprečava da ga obožavam. Izgleda da ga niko sem mene ni ne kupuje, pa uvek ostane višak koji posle rasprodaju i tako ga nađem za 150 – 200 dinara.

Kad smo već kod aerodroma, Hudson Press zna da iznenadi, s tim što je onaj pre prolaska carine siromašniji od ona dva kad prođete carinu, na ulazu A5 i ako se ne varam C4. Kad je u okvriu fri šop zone otvoren Victoria’s Secret, a brzo sam saznala da prodaju pretežno kozmetiku, koju obožavam, ja sam htela da kupim preko Wizz aira neku najjeftiniju kartu, prođem carinu, kupim novine i VS sprejeve, i onda se napravim da mi je nešto iskrslo i moram hitno da se vratim i odem kući. Na kraju nisam realizovala ovaj smutljivi plan jer sam preko „veze“ dobila cene u Victoria’s Secret pa mi više nije bilo do prskanja, da prostite.

Dalje, trafike In Medio koje imate po tržnim centrima (one lepe crvene, što prodaju svašta). Ja najviše volim da idem u Ziru (i mislim da je ta novinarnica najbolje snabdevena), sledeća dobro snabdevena je u Delta City-ju a u Ušću je onako.

Morala bih da proverim kakva je situacija u hotelima, znam da je pre desetak godina u Hajatu bila prodavnica štampe u najdonjem nivou, ali nisam zalazila odavno, može biti da i Crown Plaza ima nešto, baš ću da proverim.

Po kioscima u gradu možete da nađete samo hrvatsku Gloriju i ponegde Rolling Stone. Nekada su bili i Cosmo i Elle, ali su na pritisak domaćih izdavača prestali da ih uvoze, zbog čega ja strašno patim, srećom pa moji prijatelji iz Zagreba znaju za moju opsesiju njihovom štampom i redovno me snabdevaju. Kad smo već kod toga, treba da vidite šta sve ima u Tisak Media prodavnici na Trgu u Zagrebu, ajde što ima, nego što je tri puta jeftinije nego kod nas.

E ovo je najbolji ex Yu časopis! Izlazi jednom u tri meseca, kod nas su pokušali da naprave nešto slično (Stilbook) i srećom nisu istrajali. Mislim, pravi pravcijati časopis, ima sve što treba da ima, meni ne izlazi iz glave intervju sa SJ Watson-om o tome kako je postao pisac i bog da poživi sve moje prijatelje i kolege koji su mi dovlačili Storybook

E ovo je najbolji ex Yu časopis! Izlazi jednom u tri meseca, kod nas su pokušali da naprave nešto slično (Stilbook) i srećom nisu istrajali. Mislim, pravi pravcijati časopis, ima sve što treba da ima, meni ne izlazi iz glave intervju sa SJ Watson-om o tome kako je postao pisac i bog da poživi sve moje prijatelje i kolege koji su mi dovlačili Storybook

Od komšijskih zemalja – Mađarska ima In Medio novinarnice ali mršavu ponudu, u Rumuniji isto slabo, ako krenemo malo dalje u Beču već ima da se nađe a u Nemačkoj ste upali u novinski raj – izgleda da Nemci vole da čitaju novine i tamo ćete da nađete specijalizovane časopise za sve što vam je ikad palo ili će vam pasti na pamet – tako sam ja prošlog puta zamalo na aerodromu kupila mesečnik o kavezima za papagaje.

Novinarnica u Dizeldorfu, ova mi je najomiljenija posle one u Berlinu na stanici Zoo

Novinarnica u Dizeldorfu, ova mi je najomiljenija posle one u Berlinu na stanici Zoo

Da se vratim u Beograd i malo proanaliziram ponudu, pošto smo već konstatovali i progutali činjenicu da su novine užasno skupe. Ja pretežno kupujem modne i ženske časopise, uglavnom Glamour, Company, Cosmo sve ređe (stvarno je užasno skup) a od nemačkih Graciju, In Style (pošto nema mog omiljenog In Touch Style) i tu i tamo uzmem Bild. S vremena na vreme naletim na Look, Reveal ili tako neku englesku tračerajku, ali su mi objasnili da te novine nisu u redovnoj ponudi već su ih par puta slučajno dobili u paketu. Volim da kupim i Schöner Wohnen i Deutsch Perfekt, kad naletim, pošto izgleda uvezu po tri primerka a ima nas više zaintersovanih.

Moj naj naj najomiljeniji strani časopis ikad je Exberliner, to vam je magazin za strance u Berlinu, ali ne kao vodič već baš prave novine, ozbiljni intervjui, bitne teme… Toliko ga volim da razmišljam da se pretplatim, iako mi se diže kosa na glavi od pomisli na moj omiljeni časopis kako viri savijen iz sandučeta. Baš iz tog razloga se nikad nisam pretplatila ni na jedan drugi niti ću, ali evo za Exberliner možda napravim izuzetak.

Moja kolekcija Exberlinera

Moja kolekcija Exberlinera

Volela bih da mogu da vam kažem kako čitam Wired ili Harvard Business Review ali ne čitam. Moj najviši domet je Vanity Fair, a i oni kad raspale na 25 strana tekst znaju da mi presednu. Tu i tamo ali stvarno tu i tamo kupim Times i to najčešće da pokrijem gomilu Starova, Newova, Closerova i inih koje sam prethodno natankala.

I to onda sve lepo spakujem i slikam za Instagram:)

I to onda sve lepo spakujem i slikam za Instagram:)

Konačno, nije tema, ali zašto da ne pomenem. Od domaćih čitam samo žutu štampu i Lepotu i Zdravlje, od dnevnih Politiku, Kurir i Večernje novosti i obožavam, ali obožavam Tabloid a posebno feljton o marifetlucima u Narodnom muzeju u Pančevu. Rekla sam vam već, kao što za dobru svinju nema loših pomija, tako ni za mene loših novina i ne stidim se to da priznam.

You Might Also Like

2 Comments

  • Reply
    random_cat
    3. marta 2015. at 19:45

    Draga Vera, ovo je tek drugi tvoj post koji sam procitala (ne racunajuci malo zdravog spijuniranja na Instagramu), i evo vec ti obozavam blog. Ja sam ti sapatnica u ljubavi prema stampi, posebno manje toj manje dostupnoj, i otkrila si mi neke novitete, i potpuno se slazem za Vogue. Hala 14 i Global Press na Sajmu knjiga su mi godisnje hodocasce.
    Od vintage ljubavi prema casopisima, moja je velika hrvatski Cosmopolitan s pocetka nam veka, onda kad su za njega pisali Jergovic i Vedrana. Mnogo je bio mudar i mnogo ga je bilo tesko naci. U nase malo mesto cetvrtkom je dolazio cika koji je prodavao stare brojeve i to je bio poseban dan, trcanje posle casova da ne ode Cosmo…

  • Reply
    Goran
    16. marta 2018. at 11:07

    I ja ludujem za stranim novinama otkad znam za sebe. Jel mozda mozes da mi proveris gde moze da se nađu americki Entertainment weekly i TV Guide? U IN Medio prodavnicama po trznim centrima sam par puta trazio i mislim da nema.

  • Ostavite odgovor na random_cat Cancel Reply