Pelcer

Znate kako. U životu sam samo dva puta – samo dva puta – uspela da se potpuno isključim. Prvi put kad sam bila u Vili d’Este u Tivoliju pored Rima i drugi put na izložbi „David Bowie is“ u Berlinu. O mojoj ljubavi prema Italiji i kako zašto i kad smo raskinule – neki drugi put. A sad o mojoj prvoj i najvećoj tinejdžerskoj ljubavi – Dejvidu Bouviju.

Nisam čekala da mi se malo slegne, i nisam čekala da svi objave nešto povodom njegove smrti pa da ja dođem poslednja kao šlag na torti. Nisam od onih koji ne veruju da je on uopšte mogao da umre, mada sam se osećala kao da me je neko polio hladnom vodom kad sam prošle nedelje na Studiju B čula da ga više nema. Nije mi došlo ni da plačem – jer sam ja od onih koji jedva puste suzu kad stvarno boli dok uredno pekmezim za kojekakve gluposti. Mada sve ređe. I prijalo bi mi jedno dobro plakanje, kad sam već načela temu.

U Bouvija sam se zaljubila u filmu Lavirint, kog sam na nekom zimskom raspustu gledala u bioskopu Drina (koji naravno da više ne postoji, a nekad se nalazio otprilike preko puta SUP-ove garaže u 29. Novembra ili kako god da se ta ulica sad zove i u koji sam obožavala da idem jer je bio mali i prisan, mada nisam mnogo volela da se zadržavam u holu pošto su godinama držali prilično strašan plakat filma „Američki vukodlak u Londonu“ već sam žurila da se što pre zabijem u svoj omiljeni poslednji red na malecnom balkonu, a posle filma, znalo se – kod Makse Goranca na rum tortu. Maksa još uvek postoji i verovali ili ne – odoleva savremenim kolačima).

Nisam uspela da izguglam sliku bioskopa Drina, ali ako hoćete da padnete u kvalitetnu depresiju, evo prizora kad učukate u pretraživač

Nisam uspela da izguglam sliku bioskopa Drina, ali ako hoćete da padnete u kvalitetnu depresiju, evo prizora kad učukate u pretraživač

Kasnije sam besomučno pozajmljivala kasetu iz video kluba „Star“ u Cvijićevoj a film je u mojoj tinejdžerskoj glavici otvorio mnoga pitanja o muškoj fizionomiji pošto je Bouvi nosio nekakve helanke i da prostite – sve mu se videlo. Sad je potpuno neverovatno da neko snimi dečiji film u kom će glavni junak promovisati svoj „paket“ ali to je bilo u doba pre političke korektnosti kada su čak i roditelji – u rubrici verovali ili ne – znali da kao slučajno ostave neki erotski časopis da se dete upozna s materijom a da niko ne pomisli da je to izopačeno i bolesno.

ah.

Za sliku u helankama – izvol’te na gugl

Kad sam krenula u gimnaziju, malo sam se ohladila, jer Bouvi nije bio dovoljno kul za Petu, a ja se načelno nisam nešto „primala“ na poznate, evo i dan danas pokušavam da se zaljubim u nekog glumca čisto eto, ali mi ne ide. I onda ga dugo, dugo nisam slušala jer u mom životu muzika ne igra neku preteranu ulogu i kad bih morala da rangiram umetnosti prvo bi išla književnost, pa likovna, pa film pa tek onda muzika. Recimo da mi se vrti VH1 i da imam plej listu na telefonu za putovanja i teretanu, i to je to. Moja zaboravljena ljubav se rasplamsala kad sam otišla u Berlin i saznala da je živeo tamo godinama, pa sam išla u hodočašće od zgrade gde je stanovao do Hanza studija, kluba SO32 gde je navodno izlazio, pokupovala majce sa Zigijem Stardastom i namesti se pretprošle godine da sam se ponovo našla tamo kad je gostovala izložba „David Bowie is“, koja je trenutno, ako se ne varam u Holandiji (a ne varam se, sad sam proverila i ubacila sam vam link) i pošto sam ja exhibition – hunter, naravno da sam odmah potrčala da kupim kartu sa prioritetom prolaza i u sledećoj iteraciji eto mene jednog vrelog avgustovskog dana kako na biciklu jezdim preko Tiergartena u Martin-Gropius-Bau.

Ne mogu da kažem da čuvam ulaznicu, pošto je bila elektronska, ali da vidite kako je izgledala

Ne mogu da kažem da čuvam ulaznicu, pošto je bila elektronska, ali da vidite kako je izgledala

E to je bio taj drugi dan kad sam se isključila s aktuelnog sveta kakvog poznajemo.

Je l’ vam se dešava da ne možete da se setite lica osobe u koju ste se tek zaljubili? E tako i ja, sad da me pitate da vam prepričam, sve ja to vidim, od ulaza sa najpoznatijim kostimima (bonus razočaranje – Dejvid Bouvi je bio sitan) preko sobe s njegovim počecima dok je ličio na jednog od Bitlsa, pa onda deo posvećen njegovim ulogama, sa mnogo beležnica u kojima je (kao što i ja radim) svakog dana pisao plan, crteža, pesama…, pa posebno za tu priliku soba o njegovom životu u Berlinu i onda uđete u najveći prostor gde svi omađijano sede, a na zidovima projekcije njegovih najpoznatijih nastupa, pa još jedna soba s kostimima iz koje ulazite u prodavnicu suvenira i knjiga i toliko mi se nije išlo nazad da sam ostala da sedim u holu satima i eto, krivo mi je što ne mogu bolje da vam opišem jer su sve reči kojima trenutno raspolažem jadne u odnosu na taj savršen dan. Ako vas put nanese u Groniger Museum u Groningenu, obavezno uzmite audio vodič na ulazu jer će vam omogućiti ne samo da saznate o čemu se radi, već na patosu imate neke tačke i onda stanete a vaš senzor pusti neku projekciju i muziku a narator je Bouvi lično. Nemam snimak jer je bilo zabranjeno, ali našla sam neki zvaničan video:

Kad sam odlazila iz Berlina imala sam gomilu stvari, neke sam poklonila Humani, neke komšijama, neke jedva donela i opet mi je ostala jedna torbica. Pa sam zamolila mog Mihaila da mi je čuva kao pelcer. U torbici su gramatika, neki tefteri, mislim da imam čak i šrafciger i mast za bicikl i biografija Dejvida Bouvija.

U međuvremenu sam mnogo puta otišla i vratila se. Pelcer nisam dirala. Čekam da dođem zauvek.

You Might Also Like

1 Comment

  • Reply
    Mihailo Kotarac
    9. februara 2016. at 00:45

    e, sve sam nasao osim gramatike… bila je i neka knjiga Zane Poliakov koji sam naravno procitao… koja sam ja Keri Bredso sa penisom… heloukitasto!

  • Leave a Reply