Browsing Category

Volela bih da sam ja ovo napisala

Weltschmerz

Sanju, autorku „Sile i Sonija“*, upoznala sam jednog nadasve čudnog dana, kad sam se, pretvarala da živim u Berlinu. Pošto toliko često odlazim, mislim da imam pravo na tu obmanicu, kojom zapravo ne lažem nikog sem sebe. Tako sam, sva ukočena, ležala pod ćebetom u sobi mog Mihaila (super prijatelja i stanovnika Berlina, inače često pominjanog na blogu) i čekala da on završi čas joge, a napolju je padao sneg i bilo je savršeno da savršenije ne može biti.

Continue Reading

Sedam sunčanih dana

Pre neki dan sam lutala po knjižarama u potrazi za bilo čim, i pazarila tri limunadice: „Dnevnik jedne ključaonice“ Mine Aleksić, „Onlajn devojku“ blogerke Zoi Sag (poznatija kao Zoella) i „Indija Plejs“ Samante Jang, sve u izdanju Lagune. Posle se ispostavilo da su prve dve tinejdžerske a treća iz mog omiljenog „erotskog 50 nijansi“ žanra, ali eto, uhvatili me pundravci i il’ da crknem il’ da kupim.

Continue Reading

Kod veselog Nemca

Ažurirana lista stvari koje ne podnosim: kašnjenje (pa deset mesta praznih), kad se ne javljaju na telefon (čemu li im samo služi?), vrućina, riba (u svojstvu hrane), „pipači“ i „unosači u facu“, galama, i počasno mesto van svih konkurencija: predrasude u timu sa uopštavanjem i etiketiranjem.

Continue Reading

Gospođica Možda

Gledajte ovako. Ja sam protiv svake vrste diskriminacije, a posebno nas samohranih neudatih i neoženjenih neroditelja. Ipak, teško se mirim sa ukidanjem „gospođice“. Jedva sam nekako preživela da me deca više ne oslovljavaju sa seko, već teto, još mi samo fali gospođa što uz moje starinsko, takoreći odumiruće ime zvuči kao da imam 91 godinu. Pošto sam ja osoba od pravila, više ne gospođicam od kad su propisali da je to neumesno, a još pre toga su me odvikli na Gete institutu, pošto je u nemačkom jadna frojlajn završila otprilike pa malo oko istoimenog romana Iva Andrića.

Continue Reading

Kako postati i ostati sam

Pre par dana sam pročitala novu, i moguće prvu knjigu Ivana Tokina „Najnormalniji čovek na svetu“ i iako sam se zamalo rasplakala na kraju ustvari sam se ubila od sreće što konačno na Knjigofiliji mogu da pišem o novoj domaćoj knjizi koja mi se sviđa. Prvo nisam htela da je kupim jer je mirisala na Samizdat (koji, doduše, i jeste izdavač) i na nešto što je od početka osuđeno da bude prihvaćeno u „beogradskim krugovima“, a onda sam dobila na poklon vaučer za Vulkan i preteklo mi 700 dinara, pa pošto ne vraćaju kusur, ja dograbim Tokina, istog dana pročitam i raspadnem se.

Continue Reading

Ispovesti propagandnog radnika

Svako ko se bavi mojim poslom (marketing) mogao bi krvlju da potpiše svako slovce Begbedeove „99 francs“ (kod nas je prevođena kao „399“ ili „699 dinara“, pa posle kao nema inflacije). Pošto sam možda i previše pisala o knjigama koje mi se ne sviđaju, red je da malo razvezem o Begbedeovom jevanđelju, koje ćete, čak i ako nista deo nikad dosadne industrije reklama, progutati za jednu, najviše dve noći, pa ćete da se budite u znoju i ljubite radnu knjižicu overenu pečatom državne službe, ma koliko da ste do tad zavideli svojim prijateljima zaposlenim u kapitalizmu.

Continue Reading

Razum i bezosećajnost

Ćao ćao. Evo mene ponovo sa uobičajenim paketom opravdanja sastavljenim od umereno do pretežno mnogo posla, zbog čega, naravno, ne stižem da pišem, međutim, svrbi me jedna tema, pa sam rešila da je udenem u svoj šizoidni raspored. Napomena: ako niste od nas koji smo u stanju da pobožno odgledamo svaku reprizu serije „Seks i grad“ i da joj se radujemo kao ozeb’o suncu, mislim da je bolje da odmah prestanete da čitate.

Continue Reading

Za sve koji pate

“Ovo je, pre svega, jedna knjiga o životu a ne o smrti, kao što bi se, možda, na prvi pogled, iz njenog naslova moglo zaključiti“, kaže u srpskom uvodu knjige Viktora Frankla „Zašto se još niste ubili“, o kojoj sam danas naumila da pišem. Originalni naslov („Ein Psychologe erlebt das KZ“ – u mom slobodnom prevodu „kako je psiholog preživeo koncentracioni logor“) nije ništa ružičastiji, s tim što jezgrovitije govori o sadržaju – Viktor Frankl je zaista preživeo Aušvic, a naslov na srpskom potiče od rečenice koju je, posle izlaska iz logora, često postavljao svojim pacijentima.

Continue Reading

Živeli su srećno do kraja

Nedavno sam bila na planini, gde sam otišla da zalečim moje raspale sinuse, a zatekla brazilski izdepiliranu travu, betonske staze, aveniju palačinki, šumu samo na Internetu a u hotelu godišnju konferenciju parova u predbračnoj ili mala deca fazi. A ja zamišljala „čistu i netaknutu prirodu“, ili šta već piše na lažljivim sajtovima turističke organizacije i sebe kako lezim na ćebencetu ispod nekog drveta i čitam knjige a posle se izležavam pored bazena u spa centru… Kad ja tamo, a ono – međutim.

Continue Reading

Đavo nosi… Zaru?

Možda je tema mog bloga takva da stalno imam potrebu da objašnjavam kako, osim što nosim naočari i što sam školski primer štrebera, zapravo vodim umereno do potpuno zanimljiv život, zahvaljujući najpre poslu kojim se bavim. Inače sam ministarka lenjosti i smaralaštva, ali eto odabrala sam takvu karijeru u kojoj nijedan dan nije isti (ma ni nalik), a kad sam se pre par dana rasplakala na poslu, kolegnica me je tešila rečima „hajde hajde, nemoj da plačeš, tek je devet ujutro“.

Continue Reading