Moja koleginica ima divnu satensku suknju. Malo dužu nego što sam ja imala nekad. A obožavala sam je, do te mere da sam je nosila iako je bila malo ofucana otpozadi, a sad mi nešto došlo da ispričam i kako.
Continue Reading
Mrzim leto koliko se nešto mrzeti može. Zamrem već u junu i do oktobra sam mentalno i fizički u agregatnom plazma stanju, i već godinama se spremam da pišem vladi neke severne zemlje da mi da azil zbog klimatske diskriminacije.
Continue Reading
Nema, nema ovo nema veze ni sa kakvim skrivenim porukama iz pesme Mimi Mercedes, već ima veze sa mnom i obućom i godinama i Rimom i Firencom.
Sanju, autorku „Sile i Sonija“*, upoznala sam jednog nadasve čudnog dana, kad sam se, pretvarala da živim u Berlinu. Pošto toliko često odlazim, mislim da imam pravo na tu obmanicu, kojom zapravo ne lažem nikog sem sebe. Tako sam, sva ukočena, ležala pod ćebetom u sobi mog Mihaila (super prijatelja i stanovnika Berlina, inače često pominjanog na blogu) i čekala da on završi čas joge, a napolju je padao sneg i bilo je savršeno da savršenije ne može biti.
Kad sam bila mala želela sam mnogo toga: da radim u novinarnici, da imam svoju sobu, da ne idem na fizičko, da „Mikijev almanah“ izlazi svakog dana, da stalno pada sneg, da me niko ne štipka za obraz i ne tera da pevam Zdravka Čolića i „Ambasadore“, ali bih sve to menjala za jednu jedinu ma bilo kakvu Barbiku (posle će se pokazati ne baš za bilo kakvu) koju uprkos pasivno agresivnom višegodišnjem kukanju – nikad nisam kršteno dobila.
Kad sam prvi put došla u Italiju pre cirka 15 godina načisto sam se zaljubila. I onda sam odlazila, odlazila, prestala da brojim da bi se posle jednog boravka u Rimu desila neka pizdarija epskih razmera, koja je okrenula moj život naglavačke i ja sam to onako polu-sujeverna kakva sam tad bila povezala sa tim putovanjem i rešila da više ne volim Italiju i da neću da dolazim.
Varate se ako ste pomislili da sam depresivna ili tako nešto – baš naprotiv, obožavam Novu godinu, posebno ako me niko ne tera da je dočekujem. Poslednjih nekoliko godina sam je i prespavala. Čuj gluposti – niko me ne tera. Dakle posebno ako ne teram samu sebe da je dočekujem. Continue Reading
Glavni junak knjige o kojoj nameravam da pišem rođen je 1964. u kojoj bih volela da sam se rodila, ali kosmos je hteo da moja roda ipak dođe dekadu kasnije. Stalno razmišljam koliko bi mi život bio bolji da sam bila dvadesetogodišnjakinja osamdesetih, umesto devedesetih i eto, ako ima jedna stvar koju bih promenila da mogu, osim što bih sigurno studirala medicinu – to bi bilo da sam se samo rodila deset godina ranije.
Volim da vozim bajs, i sasvim sam solidan vozač. Diplome mi državnog fakulteta. Ali, kad sam se 2014. prvi put zaputila bajsom po Nemačkoj shvatila sam da sve to što sam ja mislila da znam ustvari pojma nemam, što me nije sprečilo da istu avanturu sa elementima tragikomedije ponovim još dva puta, oba potpuno nespremna kao i prvog.
Gledam pre neko veče Kesića i ispade da predsednik Vučić i ja imamo više sličnosti nego što bih želela – kaže da čita knjigu dnevno, nije išao na studentske proteste da bi polagao ispite, a znamo od ranije da je bio dobar student i da voli Angelu Merkel. Ako zanemarimo činjenicu da ne bih glasala za njega ni da mi je poslednji glas u životu, moram da stanem u odbranu jedne stvari – da, moguće je čitati knjigu dnevno, a evo i kako.
Ali zaista ne mogu da stavim „lovkinja“ iako mislim na sebe. Sve je počelo kad sam bila u osnovnoj školi – tata i ja smo provodili zimske raspuste pobožno obilazeći sve muzeje u Beogradu, sećam se da sam najviše volela Etnografski i Vojni, a Narodni sam prosto obožavala, evo i sad znam na pamet gde je stajao koji eksponat i kako je bilo namešteno svetlo i kasnije u gimnaziji sam često išla samo da vidim „Davida i Golijata“ Uroša Predića, ta slika mi je neverovatno smirivala adolescentske ganglije i volela bih da se ponovo sretnemo.
