Godinama, ali kad kažem godinama mislim godinama, psihijatar me ubeđuje da se šetam i nije da to nisam činila, ali kao i sve u životu što nije moranje – krenem, pa prestanem, pa mi lepše vikendom da se izležavam, pa onda ako sam na nekom putovanju prešla 100 i nešto km peške zaključim da je to dovoljno za sledećih par meseci. A verujem mu, i saveti su mu zlata vredni, samo nikako da ih primenim u dužem vremenskom periodu.
Na početku pandemije sam pisala kao besna – tako to biva kad sam pod stresom, da li sam se sad navikla ili šta, tek jedva sam se privolela tastaturi, a ne da imam baš pametnija posla, osim svog redovnog koga sam imala baš dosta, pa sam se verovatno i umorila.
Uskoro će godina kako sam ostavila cigarete i iako nikad taj čin nisam smatrala posebno herojskim, saznaćemo brzo i zašto, trenutno ne mogu biti srećnija što sam prestala. Continue Reading
Kad se tata pretprošle godine razboleo, htela sam da istetoviram ovu rečenicu na vrlo vidnom mestu, i to na nemačkom, pa sam odustala. Prvo, nisam znala kako se kaže i nešto sam s nepoverenjem gledala u ponuđene mi prevode, a drugo, matori je (pu pu pu) pretekao, i da vam kažem – ružne stvari se brzo zaborave. Pritom sam ravnodušna prema tetovažama, iako imam vrlo zanimljivu, ali često uhvatim sebe kako načisto zaboravim i prokomentarišem „vidi onu istetoviranu“. Znam ja da budem malograđanka kad treba. Continue Reading
„Sve je teško dok ne postane lako“ rekeo je Gete, a ja ne bih imala šta da dodam. Htela sam da počnem ovu priču time kako sam pisala od kad znam za sebe, a onda sam se setila da nije baš tako.
„Vidi ga, kao gluvo kuče“, posmislila sam gledajući slike sa solo putovanja daljeg poznanika, hajde što sam pomislila, već sam tu misao brže bolje i podelila sa svojim poverenikom za razmenu informacija o instagtram storijima, zaboravivši načisto da sam to gluvo kuče i ja, pošto već 17 godina pretežno putujem sama.
Nije da baš mrzim gradski prevoz, iako ga do te mere izbegavam da idem kući peške, a ne stanujem preblizu posla. Već mrzim gužvu i vazda imam neku „razjapljenu“ tašnu koju onda pribijam uz sebe, ali zato volim da uskočim u „šesnesticu“ kad ima da se sedne i nije vrućina.
Odrasla sam na Lekinom (sad je u modi da kažu Pašinom) brdu gde je u moje vreme okretao trolejbus 11 (sada 22) i na prvoj stanici nije bila crkva već parkić sa dudinjama, lipama i kestenima, evo sad – ne treba ni da zažmurim – tačno znam gde je koje drvo bilo.
Continue Reading
Moja koleginica ima divnu satensku suknju. Malo dužu nego što sam ja imala nekad. A obožavala sam je, do te mere da sam je nosila iako je bila malo ofucana otpozadi, a sad mi nešto došlo da ispričam i kako.
Continue Reading
Mrzim leto koliko se nešto mrzeti može. Zamrem već u junu i do oktobra sam mentalno i fizički u agregatnom plazma stanju, i već godinama se spremam da pišem vladi neke severne zemlje da mi da azil zbog klimatske diskriminacije.
Continue Reading
Nema, nema ovo nema veze ni sa kakvim skrivenim porukama iz pesme Mimi Mercedes, već ima veze sa mnom i obućom i godinama i Rimom i Firencom.