Godinama, ali kad kažem godinama mislim godinama, psihijatar me ubeđuje da se šetam i nije da to nisam činila, ali kao i sve u životu što nije moranje – krenem, pa prestanem, pa mi lepše vikendom da se izležavam, pa onda ako sam na nekom putovanju prešla 100 i nešto km peške zaključim da je to dovoljno za sledećih par meseci. A verujem mu, i saveti su mu zlata vredni, samo nikako da ih primenim u dužem vremenskom periodu.
Na početku pandemije sam pisala kao besna – tako to biva kad sam pod stresom, da li sam se sad navikla ili šta, tek jedva sam se privolela tastaturi, a ne da imam baš pametnija posla, osim svog redovnog koga sam imala baš dosta, pa sam se verovatno i umorila.
Uskoro će godina kako sam ostavila cigarete i iako nikad taj čin nisam smatrala posebno herojskim, saznaćemo brzo i zašto, trenutno ne mogu biti srećnija što sam prestala. Continue Reading
Kad se tata pretprošle godine razboleo, htela sam da istetoviram ovu rečenicu na vrlo vidnom mestu, i to na nemačkom, pa sam odustala. Prvo, nisam znala kako se kaže i nešto sam s nepoverenjem gledala u ponuđene mi prevode, a drugo, matori je (pu pu pu) pretekao, i da vam kažem – ružne stvari se brzo zaborave. Pritom sam ravnodušna prema tetovažama, iako imam vrlo zanimljivu, ali često uhvatim sebe kako načisto zaboravim i prokomentarišem „vidi onu istetoviranu“. Znam ja da budem malograđanka kad treba. Continue Reading
„Sve je teško dok ne postane lako“ rekeo je Gete, a ja ne bih imala šta da dodam. Htela sam da počnem ovu priču time kako sam pisala od kad znam za sebe, a onda sam se setila da nije baš tako.
„Vidi ga, kao gluvo kuče“, posmislila sam gledajući slike sa solo putovanja daljeg poznanika, hajde što sam pomislila, već sam tu misao brže bolje i podelila sa svojim poverenikom za razmenu informacija o instagtram storijima, zaboravivši načisto da sam to gluvo kuče i ja, pošto već 17 godina pretežno putujem sama.
Nije da baš mrzim gradski prevoz, iako ga do te mere izbegavam da idem kući peške, a ne stanujem preblizu posla. Već mrzim gužvu i vazda imam neku „razjapljenu“ tašnu koju onda pribijam uz sebe, ali zato volim da uskočim u „šesnesticu“ kad ima da se sedne i nije vrućina.
Odrasla sam na Lekinom (sad je u modi da kažu Pašinom) brdu gde je u moje vreme okretao trolejbus 11 (sada 22) i na prvoj stanici nije bila crkva već parkić sa dudinjama, lipama i kestenima, evo sad – ne treba ni da zažmurim – tačno znam gde je koje drvo bilo.
Continue Reading
Moja koleginica ima divnu satensku suknju. Malo dužu nego što sam ja imala nekad. A obožavala sam je, do te mere da sam je nosila iako je bila malo ofucana otpozadi, a sad mi nešto došlo da ispričam i kako.
Continue Reading
Mrzim leto koliko se nešto mrzeti može. Zamrem već u junu i do oktobra sam mentalno i fizički u agregatnom plazma stanju, i već godinama se spremam da pišem vladi neke severne zemlje da mi da azil zbog klimatske diskriminacije.
Continue Reading
Nema, nema ovo nema veze ni sa kakvim skrivenim porukama iz pesme Mimi Mercedes, već ima veze sa mnom i obućom i godinama i Rimom i Firencom.
![](https://scontent-atl3-2.cdninstagram.com/v/t51.2885-15/e35/s320x320/121209163_899721783889673_7943401529619312594_n.jpg?_nc_ht=scontent-atl3-2.cdninstagram.com&_nc_cat=105&_nc_ohc=XZ8wrON6JmIAX8H3k6T&_nc_tp=15&oh=fba652238638086120681a3ea8928229&oe=5FB189F9 "Plakala sam kad sam noćas završila knjigu, i sad mi nije krivo što je nisam, kao većina, pročitala odjednom, već sam je - zbog posla - a zbog čega bih - razvlačila od prvog dana kad se pojavila. Nije mi krivo jer mi se slegala, i imala sam vremena da razmišljam kako nam korona možda neće doći glave, ali politička korektnost sigurno hoće i kako ja ne želim da živim u društvu u kome - ima veoma potresna rečenica pred kraj i ne mogu sad da je nađem, ali recimo da kaže - ulazimo u nećiju trošnu kuću buldožerom, Majić je to deset puta lepše napisao, ali sad će poenta. Tema je strašno pipava, i da sam sad na tviteru - srećom nisam - ne bih smela da napišem da se slažem sa sudijom Dedijerom i njegovom presudom, jer su i Dedijer i Majić - prošli zbog toga kao bosi po trnju. Sad mi je glupo da vam pišem o čemu se radi, ne da me je strah da se dotaknem osetljive teme, već ne bih da namećem svoje, možda malo nepopularne stavove. S tim što treba nešto da znate - moja mama je bila maloletna kad me je rodila - i evo nas četrdeset i kusur godina kasnije i dalje u formi srećne porodice. Znam, znam, nije isto kao u knjizi, ali - zamislite da je moja mama umesto na Lekinom brdu, odrasla u Marinkovoj bari, mada sedamdesetih politička korektnost nije puštala pipke kao sad i ako smem da primetim - bili smo srećni. I mi s Lekinog i komšije iz Marinkove.
Posle čitanja sam opet zavolela svoj posao malo više - sad kad sam bolje sagledala šta nosi posao sudije, odjednom mi je sav stres oko reklama došao kao ugriz ribica za pedikir, takoreći prijatno iskustvo - a i jeste jer ja svoj posao zaista i volim. Inače, od svih pravničkih zanimanja, volela bih da budem tužilac, ili da radim u državnoj bezbednosti, možda zbog mog tate, velikog policajca i borca za pravdu, mada on nije \\"ljubio\\" bezbednjake, ali ja ih nešto romantizujem i generalno se ložim na to da uradim nešto ispravno za svoju zemlju.
Dodala bih da je kniga teška, ali ne i naporna za čitanje. Plakaćete sigurno.
Ja sam i dalje ljubomorna na Majića kako stiže da ima i porodicu i radi kao sudija i piše knjige i ima još devet hobija i uvek izgleda sabrano i ljubazno i kao neko s kim biste rado pričali o svemu.
#knjigofilija")
![](https://scontent-atl3-2.cdninstagram.com/v/t51.2885-15/e35/s320x320/120038638_355158692347245_8801597523907101681_n.jpg?_nc_ht=scontent-atl3-2.cdninstagram.com&_nc_cat=109&_nc_ohc=3qBWB373aK4AX_Y560l&_nc_tp=15&oh=323f5add0c3b7a157c0c2f563afe281b&oe=5FB1CA11 "Uvek se obradujem novoj knjizi Duleta Nedeljkovića, moguće zato što bih volela da sam kao on da sam muško i što, a to vazda ponavljam, nisam rođena kad i on, pa da mi mladost budu osamdesete, a ne devedesete što mi se zalomilo. \\"Glavonju\\" sam kupila i pročitala odmah - za pohvalu je što sam naletela na potpisani primerak (u Laguni kod Đerma) ali nikako da se svrzlam da zapišem jer imam baš baš mnogo posla, međutim, moram jer pisati se mora - sad mi pade na pamet - stvarno nema nikakve veze ni sa čim - kako je juče neko objavio izazov od 100 dana do Nove godine, kao uzmite jednu stvar koja će vam postati navika, i ja u nekom naletu entuzijazma krenem da razmišljam kako bih mogla te ovo te ono, a onda shvatim da u ovoj ludoj godini ne mogu da garantujem ni da ću postojati (daleko bilo) svih 100 dana, kamoli nešto drugo, mada ne valja ni ovo stanje pokretne trake kom sam se prepustila ali to je druga tema.
\\"Glavonja\\" je jedna super knjiga kojoj je jedina mana što nije makar 50 strana duža i što se odnos glavnog junaka sa izvesnom ženskom osobom nije još malo produbio. Ovako - čitate vi nju, čita ona vas, jer Dule zna da na politički nekorektan način izvuče na površinu vaše pravo ja - i prosto ne možete da ne zastanete i da se ne zapitate \\"ko sam ja\\" i \\"živim li život kako treba ili kako hoću\\", i ne, ovo nije filozofska knjiga, već je glavni junak između sebe za javnost i sebe \\"za sebe\\", možda čak i malo drastično, ali nije loše u tim krajnostima naći nijansu u kojoj ćete da se osećate udobno. Ako ste ovde redovno, znate da ja ne prepričavam knjige - ovu i da hoću, teško bih prepričala jer je \\"luda i brza\\" (mrzim ovu frazu ali je u ovom slučaju tačna). I da, lako se čita i ima zanimljivih epizoda iz života Beograda, meni uvek dragih jer ja trenutno živim daleko manje zanimljiv život od \\"Glavonje\\" pa mi je uzbudljivo da saznam.
#knjigofilija #knjige #citanje #lagunaknjige")
