Kako da putujete bajsom kad ste amater

Volim da vozim bajs, i sasvim sam solidan vozač. Diplome mi državnog fakulteta. Ali, kad sam se 2014. prvi put zaputila bajsom po Nemačkoj shvatila sam da sve to što sam ja mislila da znam ustvari pojma nemam, što me nije sprečilo da istu avanturu sa elementima tragikomedije ponovim još dva puta, oba potpuno nespremna kao i prvog.

Znam da sad nije vreme za bajs, ali meni se nešto baš piše o tome, zatim, rođendan mi je, i prošle godine sam objavila klinički depresivan post, pa je red da malo promenim ton, s tim što može da se desi da mi ne bude više rođendan kad objavim, znajući sebe, ja to tako počnem, pa završim u decembru.

Jednom mi je psihijatar rekao da kad god mi bude grozno krenem da mislim o nečemu lepom (ovo sad zvuči kao da je otkrio toplu vodu), ali verujte mi, teže je nego što mislite, kao što je i delotvornije nego što mislite kad i ako ste depresivni. On kaže da bi to trebalo da bude neka skroz lepa uspomena, neko mesto koje volim… I tako sam ja počela sebe sve češće da hvatam (čak i kad nisam neraspoložena, pu pu da ne ureknem) kako razmišljam o avanturama na mojoj Clarice Starling (tako se zove bajs koji najmim u Berlinu, možete i da vidite na fotki gore ako uveličate) i malo po malo, pa se Clarice našla i na wallpaperu telefona, poslovnog kompa ili se uspavljujem tako što vrtim naše fotke na instagramu. Ono, baš je volim i iako sam sigurna da mi svake godine podmeću neki drugi na koji samo nalepe ime moje Clarice, makar se potrude da poverujem da su mi baš sačuvali moj bajs. Kasnije ćemo o tome ko su „oni“ i kako da najmite bajs, pošto nisam baš toliko opaljena da ga vucaram iz Srbije.

E da, ovo o čemu ću da pišem može bukvalno svako ko iole pristojnije vozi bajs, dakle nikakvi Ber Grils momenti, nikakve višemesečne pripreme, treba da budete u kakvoj – takvoj kondiciji i ako ste zdravi – to je to.

PRIPREME

Kao što rekoh, ja se malo ili ni malo spremam, odem na pokretnu traku i malo vozim po Adi, čisto eto da ne bude da sam baš iz stolice krenula na put od nekoliko stotina kilometara (ali i to ćemo da elaboriramo, ne prelazim sve bajsom), možda malo držuckam dijetu, da mi ne bi oticale noge, ali zato mnogo više vremena posvetim proučavanju trajektorije, rezerisanju karata za voz, hotel, istraživanju šta zanimljivo ima da se vidi, gde ima samoposluga da kupim vodu, gde ima radnja za bicikle da eventualno nešto popravim ili dokupim (to najčešće budu mekana obloga za sedište, korpa ili lanac, pošto uvek uspem da ga izgubim). Ništa osim avionske karte ne plaćam unapred, napravim gomilu screenshotova sa mapama, voznim redom i to mu bude to. Ne nosim nikakvu posebnu garderobu (mada bi bilo bolje, jer se strašno znojite i nije džabe ona biciklistička uniforma, a posebno nisu džabe helanke jer se svako malo negde ogrebete), ali eto, ja nemam naviku i bukvalno ponesem ono u čemu se prijatno osećam, a to budu jedne trenerko – pantalone iz H&M-a koje kad se raspadnu ima da se obesim, onda neke patike sa šljokicama (ali to su mi najudobnije bukvalno), gomila majica, čarapica i rezervne trenerko – pantalone, nekad sam nosila ranac, ali on me izluđuje jer se onda dodatno znojim po leđima, pa sad stavim svoju običnu tašnu koju lepo pričvrstim ili ubacim u korpu i naočari za sunce i to je to. Nemam kacigu mada bi trebalo. Sve ostalo (lanac, onda onaj blokator za točak, zatim one kao alpinističke kako da ih nazovem – elastične konopce sa nečim što služe da pričvrstite prtljag ako nemate korpu), dobijem tamo gde najmim Clarice ili bajs za koji verujem da je Clarice.

GDE NAJMIM BAJS?

Isključivo u FAT TIRE, zato što su veliki carevi i blizu mog hotela u na stanici Zoo u Berlinu, onda, zato što možete da uzmete na jednom, ostavite u drugom mestu, kao rentakar, s tim što vam se ovde cena isto hvata, dnevni najam je 14 evra, pa sad možete s njima da pregovarate o popustu ako uzimate duže. Oni imaju one velike siti bajkove koje ja obožavam, vrlo su udobni za vožnju, teško se zamarate, redovno su servisirani i dobro opremljeni, i što je meni možda najbitnije – ne izgledaju kao da su iznajmljeni pa se lakše utopim među lokalce.  I nekako su super oni ljudi koji rade tamo, uglavnom studenti iz inostranstva, imaju i sto nekih tura… Uvek imaju dostupnih bajsova, ali je bolje da poranite. Ostavljate neki lični dokument, ja ne dajem pasoš već nešto što me neće koštati nerava ako izgubim, tipa zdravstvenu ili tako nešto… nisu sitničavi.

WordPress me zlostalja i spremila sam milion slika, ali je iz nepoznatog razloga „primio“ samo ovu, na kojoj Clarice i ja odmaramo u bašti nekog zamka a ja tužno gledam u svoju ukuvanu vodu i pitam se gde da kupim novu.

KAD IDEM?

Druga polovina jula je moje vreme za bajsom po Evropi (tačnije bi bilo Nemačkoj, ali jednom sam zakačila Švajcarsku pa je tako postao #eurotrip). Tad je u Beogradu pakao, a tamo zna da bude kišica i prijatno, mada kiša nije baš najidealnija za vožnju i letos sam dobila izvanredan skup respiratornih oboljenja koja nikako da istrebim, ali može da se desi i da bude vrućina, ali ne duže od par dana, a ja ostanem od deset do 14.

KAKO TO ZAISTA IZGLEDA?

Ovako. Ja doletim negde, jednom u Cirih, najčešće u Berlin. I onda uzmem bajs i idem prvo za zagrevanje po gradu dan dva, pa kad se solidno raspadnem i nakljukam paracetamolima, krećem na udaljenije destinacije. Pritom, koristim sva moguća sredstva prevoza: bajs kao primarni, pa kad se umorim, sedam u voz, autobus, na trajekt, dakle ne idem sve vreme biciklom jer bih tačno dušu svoju ispustila, već kombinujem, zato sam i rekla na početku – ovo može svako ko je iole snalažljiv i ima gugl mape. Stvari ostavim u hotelu, jer se uvek krajem dana vraćam u mesto odakle sam krenula, pa onda tokom puta menjam mesta, ali do njih idem vozom jer ne mogu i kofere i bajs. Nosim elementarno – tašnu, pare, neku maramu za glavu, flašicu s vodom, onda ono sredstvo za prskanje zapeklih delova bicikla, maramice vlažne i obične, retko kremu za sunčanje jer nosim dugačke rukave i generalno se mumificiram i još ređe nešto za prvu pomoć iako sto puta padnem i ogrebem se i izujedaju me kojekakve bube. E da, nosim sprej za hlađenje nogu ali ne i sprej za hlađenje mišića, jer mislim da bih napravila neku veliku pizdariju kad bih se naflitala s tim, i neki maleni dezodorans, mada to se toliko oznojiš da budeš kao puma u teranju, pa je bolje da sačekaš da se istuširaš kao čovek. Ne nosim hranu, jer kad mi se jede, ja siđem pa jedem, kad mi se pije, svratim u Aldi da kupim vodu, odem u Starbaks na kafu… Kupim i cipele usput ako mi se neke svide… Dakle to je vrlo opuštena vožnja, bez žurbe, ali sa egzibicijama, joj što volim da se pravim važna pa na praznom putu vozim krugove ili cik cak ili bez ruku ili… rekoh da nisam loš vozač (bicikla, s kolima pojma nemam). Ali, na stazi i u gradu zaista vodim računa o bezbednosti, držim se propisa i ne plašim se da vozim po ulici jer su tamo navikli na bicikliste pa ste kao beli medvedi. Da se ne lažemo, obično crknem, nažuljam gluteus, dehidridam (jer nemate baš klozet na svakih 100 metara), proklinjem dan kad sam krenula dok n-ti put otključavam i zaključavam bajs, ali zato sve zaboravim kad se dokopam neke poljane, izvadim ćebence (e da, i njega nosim) i onda blenem u nebo i život je tad mnogo lep. Pošto vreme na severu Evrope zna da bude promenljivo, dešava se da usput kupujem duks ili da pokisnem bukvalno do gole kože, ali se isto tako desi da se neka dobra duša zaustavi da me pokupi, pa onda ja prvo pitam koje su mi garancije da neće da me proda u belo roblje i ako se nasmeje, ulazim, a ako se naljuti, produžim. Gledam da obilazim kojekakve vukojebine, dakle idem maltene striktno „van utabanih staza“ (ali da voz bude blizu) i tako sam letos bila u zoološkom vrtu za slepe miševe, pa u muzeju odbačenih spomenika, pa u nekoj tvrđavi što su podigli Sloveni, pa u nekim zgradama gde se spremao (bože me sačuvaj) gas za gasne komore a sad je tu umetnička kolonija… A za sva ta mesta saznajem pa ne znam ni sama kako. Nema ih na trip advisoru u prvih 100 rezultata, već tako kopam cele godine po instagramu pa sačuvam šta mi se dopadne i onda pravim plan, od kog manje – više ne odstupam, osim ako se ne razbolim (kao letos), mada sam i tad stoički izdržala još tri dana, ali sam na kraju morala da prilegnem. Dodala bih još da sam najviše prešla 60 kilometara dnevno, i sad to je možda mnogo, možda malo, ali moja Clarice je, kao što sam već napisala, jedna udobna lađa, i sad nije baš da nisam osetila, ali mogla sam sigurno još dvadesetak. To je kad sam u „formi“. Kad nisam, baš me briga, nemam onaj merač koliko sam prešla i ne uzbuđujem se.

MALERI I NUSPOJAVE

Gubljenje onog glupavog lanca i katanca, pošto ih pametnica kao lokalci vežem oko volana pa ne zaključam lepo i onda mi ispadnu usput. Zgnječavanje svega što imam u tašni jer sam u paranoji da nešto ne izgubim, pa onda zatežem one alpinističke konopce kao blesava. Padanje, ogrebotine, komarci. Rušenje pešaka na prelazu. Hroničan bol u donjem delu leđa. Stopala kao u slona (mada, od kad sam našla neke čarapice za fitness koje sam kupila u Primarku za tipa 3 evra šest pari, manje se „naduvavam“). Žeđ. Glad (ne možete baš da vozite punog stomaka). Očaj kad se izgubim, a dešava se, mada se lepo, štreberski spremim. Lažem, ne budem očajna već besna na ceo svet pa psujem sebi u bradu. Čudni razgovori sa policijom kad nađu strankinju negde kako trpa nos u nešto, pa dok objasnim da je to turistički i da nisam teroristkinja… Čudi me kako me nisu uhapsili do sad. Bol u želucu od paracetamola. I prijatna nuspojava, ali treba je imati u vidu – neminovno ćete malo da smršate, zato ne kupujte garderobu na početku već na kraju, ali ne zaboravite da ćete da vratite kilažu kad dođete kući. Buđenje usred noći da pogledam da li je bajs još uvek tu (jer se priča da ih kradu, a ja uvek zaboravim da proverim da li je Clarice osigurana i koliko sam dužna ako je neko zdipi).

Pošto ne mogu da ubacim fotke, ne bilo vam zapoveđeno, idite na moj privatni instagram, da vidite gde se to šmucamo Clarice i ja

PRIJATNOSTI

Videćete svašta što inače ne biste videli. Ljudi će vas nekako voleti i otvoreno će pokazivati simpatije kad im objasnite šta radite. Imaćete najbolji instagram (a i to je smor, parkiraj, odvezuj alpinističku užad, vadi telefon, otkrij da se prosula voda, osuši sve, fotkaj, moli boga da će mobilni da radi i sutra, pakuj, zavezuj alpinističku užad…, a ne mogu da ga nosim oko vrata ili na onom stativu koji se kači na volan, jer mi samo fali da ga polomim ili izgubim), svi će želeti da čuju kako je bilo na letovanju, upoznaćete raznog sveta… Bićete srećni i konačno ćete ukapirati šta znači i koliko je dobro živeti u trenutku. Pa vetar u kosi, u ušima u glavi, miris asfalta po vrućini, pa još bolji – miris letnje kiše na asfaltu posle letnje vrućine, šuma, labudovi, lisice, livada, cveće, zamak, nebo, osećaj da hoćete još kad se konačno uparkirate, pa odete u sobu da se presvučete i vratite se da napravite još dva kruga po kraju, miris spreja WD 40, miris slobode… Evo lepo ne mogu da izdržim do sledećeg puta, a sledeći put će biti:

Ostrvo Rügen, za koje sam saznala u nekoj knjizi o slovenskoj mitologiji, i iako nisam neki hard core fan, reko da vidim o čemu se ovde radi, kad ono lepo prelepo, tako da… Ko će dočekati jul.

You Might Also Like

2 Comments

  • Reply
    Vesna
    13. novembra 2017. at 19:43

    Pratim tvoj blog više od godinu dana (ovako ćemo na „ti“, jer smo vršnjakinje, da ne kažem, ispisnice :-) i ako ti ne smeta) i jer si tako divan Čovek da vraćaš veru u ljude. Frankla sam uskoro pa pročitala jer sam čitala tvoj post o knjizi i hvala ti, hvala n puta….Srećan ti rodjendan, da si nam svima koji te pratimo zdrava, srećna i radosna i nastavi da nam ulepšavaš život…Pozdrav iz Aleksinca. Vesna

    • Reply
      Admin
      14. novembra 2017. at 10:39

      Jao divno, hvala ti mnogo!!! Baš si me dirnula!!! Veliki pozdrav, Vera

    Leave a Reply